Borba, 31. 12. 1992., S. 22
ДУШАН КОВАЧЕВИЋ: ТАКО ТО ПОЧИЊЕ Ној
Сценарио за филм „Подрум“ (радни наслов) Душан Ко-
вачевић почео је да пише пре три године, према својој
"раној драми „Пролеће у јануару“. То је прича о људима
који деценијама после П светског рата живе у једном
подруму, јер их плаше да је напољу још увек рат И
кад, најзад, изађу, тамо их поново чека рат.
„Овај наш, стварни рат. Садашњост је поништила метафору. Што год замислим, живот на крају испадне маштовитији од мене! — вајка се ових дана аутор.
Ексклузивно за наше читаоце, Ковачевић је из свог најновијег текста издвојио овај „асоцијативни“ одломак. Снимање „Подрума“ у режији Емира Кустурице требало би већ за месец дана да почне негде на овим просторима... Ако нам се збиља не деси и мало раније2
1
Београд, 6. април 1941.
На јутарњем сунцу паун полако шири реп. Шепури се и окреће главу према сунцу. Лепеза жарких боја изазива осмех на лицу чувара зоолошког врта. Чувар је сићушан, блед, коштуњав младић, са: крупним, црним очима. Осмехује се гледајући „царску птицу“. Покрива осмех шаком да не би покварио паунову тачку: „Како сам леп“. И ко зна колико би дуго младић посматрао
ПОРТЕК92
пауна, да се из другог дела врта не огласи лавља рика. Паун уплашено скупи реп, а младић повуче колица са храном за животиње. Видно ћопајући пође према лављим кавезима. Нешто неразговетно мрмља, прича за себе. После рике лавова огласи се и слон. Велика животиња узнемирено шета покрај ограде. Младић застаје, осврће се, посматра остале кавезе са животињама и птицама. Јато градских голубова по-
лете и нестаде према Дунаву. ·
Папагаји лете у својој кућици крештећи. Пар дивљих зечева побеже у камене рупе. Крокодил је подигао главу а онда склизну у воду и заронио. Ној трчи лево-десно покушавајући да се негде сакрије. Бизони су повили главе као да се спремају за одбрану... Младић оставља колица с храном и ћопајући креће према службеној згради. Пролази покрај кавеза с мајмунима. Животиње скачу по сувим гранама, деру се, галаме, циче. Веру се по жича-
1. ДО КРАЈА СВЕТА Вим Вендерс Филм који је својим фатализмом зорно одсликао одлучност победничке политике. До краја света и даље. Подсећа ме то на некада популарну песмицу, односно једну њену строфу. „Нов свет саградићемо сами, ко беше ништа бит ће све. То ће бити последњи и одлучни тешки бој...“ До краја света. _ 2. ВИСОКЕ ПОТПЕТИЦЕ Педро Алмодовар Због травестије. И због високих потпетица. Јер живот на високој нози долази и преко високих потпетица. А можда и због песме из филма која каже: „Сети се, сети се свих оних
сретних времена, сети се...“
3. МОЈ ПРИВАТНИ АЈДАХО Гас Ван Сент Наслов који сугерише могуће будуће одређење и устројство наше земље. И због тога што главни јунак болује од нарколепсије, болести која чини да неконтролисано пада у снове.
И сања, и сања...
4. НИСКЕ СТРАСТИ Пол Ферхуфен До краја се не зна ко ће кога. А и на крају се не зна ко је и да ли је кога. Убио. Кажу да су након контролне пројекције овог филма правили анкету међу публиком да би се одлучили за
дефинитвну варијан говори ко је убица. тићи.
сл
краја филма. Публика је морала да одико не зна где су нестали анкетни лис-
· ДЕЛИЋ СЕКУНДЕ Тони Мејлам
Због осећања да нам је остало управо толико времена.
о
КАНЏЕ Џон Флин
Полицајац који крене да раскринка криминалце, открива малверзације у сопственој кући, на крају потамани мање важне, пусти велике рибе да збришу а он задржи све паре за
себе. Тако треба.
7. НЕ ТУПИ ФРЕДЕ Ејт Де Јонг Као могући слоган. Или порука онима који су политичку говорницу заменили за психоаналитички кауч. Иначе филм говори о девојци која има измишљеног пријатеља којег само она види. Када боље размислим и то ме некако на час подгећа. Бар да измишљамо пријатеље ако их већ немамо.
8. ПУСТИЊСКИ ОРАО Фриц Керш Бедекер за америчке пилоте ратних авиона са прецизниим инструкцијама за бомбардовање. Користан и за домороце. Не
и утешан. 9. ГРАД НАДЕ Џон Сејлс
Због приказивања у погрешном граду.
(0. ПОВРАТАК КАЗАНОВЕ Едуард Ниерман Лепо је када се неко враћа. Иако остарелом Казанови нуде да буде шпијун. Али лепо је вратити се кући.
пе <= 25 2 += 262
с: ср
ној огради, преврћу по бетону, скривају се у камене рупе и одмах беже напоље. Младић их збуњено посматра. Осврће се. Вади свежањ кључева из џепа, прилази кавезу, откључава врата и улази међу мајмуне. Претражује кавез. Мајмуни му нешто „причају“ али их он први пут не разуме. Завирује у камене рупе. У једном брлогу мајка шимпанза држи у наручју младунче. Уплашена је и нешто говори чувару. Младић покушава да разуме. Пита је тешко муцајући. МЛАДИЋ: JI...m...mrra...je...OM...OHMJIO„Ми...Мила2 је...је...лИ...3„змија2...Змија2 Мајмуница одречно врти главом кезећи зубе. МЛАДИЋ: Ни..ње...зми...змија2...Је...л...па...па...пацов2а Мајмуница му крштећи „каже“ да није и излази из брлога. Стоји насред кавеза показујући шапом пут неба. Младић подиже главу гледајући сунчано небо. Мајмуни му скачу око главе, по раменима, вуку га за рукаве и ногавице... Из даљине, као наговештај невремена, зачу се потмула бука. Неразговетно брујање постаје све гласније. И паника животиња у зоолошком врту све већа. Шимпанза хвата младића за руку покушавајући да му нешто објасни. Дере се, галами, виче... Бука, као грмљавина, прераста у снажно брујање авионских „мотора. На хоризонту, изнад Дунава, појавише се црне тачке у формацији дивљих гусака. Тешки „кукасти“ бомбардери надлећу град. Одјекнуше прве бомбе... (Документарни снимци:) Зоолошки врт је разрушен. Из неколико кратера подиже се дим. Гори управна зграда. По травњацима леже мртве животиње и птице. Преживеле звери слободно шетају или преко срушених зидова одлазе у град. Чувар зоолошког врта стоји у кавезу држећи у наручју младунче шимпанзе... Носећи мајмунче у наручјуе младић се пробија кроз градске рушевине. Сусреће људе
· флашице. фотељи и посматра још десе-
који стоје или слуђено шетају покрај разрушених кућа. Дим и прашина се лагано слежу по рушевинама и људима... Младић прелази улицу. Улази у мали парк. Иде између оборених, нагорелих стабала. Застаје и уплаканим очима посматра ноја који стоји на средини парка. Дуговрата птица се осврће. Чувар окрете главу и ћопајући напусти парк...
II
'УУ великој, пространој соби, чу-
вар срушеног зоолошког врта храни мајмунче млеком из Седи у олињалој
так ситних животиња које шетају по стану. Већина је превијена завојима.
Соба изгледа као део неке болнице за животиње. Све што је могао да спасе и донесе из врта, младић је данима скупљао, превијао и лечио. Зецу је превијена нога, великој ари увијено крило, гусану врат... Животиње се шетају по стану слушајући глас певача шлагера из радиоапарата. Певач пева спорим, успављују-
ћим гласом... Са улице се зачу
брујање мотора. Па галама и повици. Младић одлази до замраченог прозора, опрезно провирује. На улици је паркиран камион са цирадом. Из зграде, прекопута, немачки војници изводе четири човека. Галамећи их убацују у камион. Један одгурну војника и поче да бежи. Рафал из аутомата га покоси и он паде на плочник. Војници ускачу у камион. Камион одлази остављајући убијеног на плочнику, испод слабе уличне светиљке. Из куће, одакле су иззедени људи, излази дечак од 7-8 година. Прилази убијеном човеку, стоји изнад њега и непомично га гледа. Гледа га дуго, а онда седа на ивицу тротоара.. Младић скамењен посматра убијеног човека и дечака на улици. У наручју држи мајмунче као дете. И плаче... На вратима се зачу куцање. Младић уплашено навуче платно на прозору, угаси радио и мајмунче спусти у дечији креветац. На вратима се по-
БОРБА 31. ХИ! 1992, 1,2, 3. 1 1993.
нови куцање. Мајмунче се дере, скаче вриштећи по кревецу. МЛАДИЋ: _ Пессст...псс..пест... Купање се понови много јаче. Мајмунче вришти. Младић подиже ћебе и испод ћебета вади велику, склупчану змију. Узима змију и одлази до врата. Из ходника се зачу глас.
ГЛАС:
Иване! Иване!
Младић откључава врата, скида лакац и подиже две тешке резе. Змија му се обмотала око врата и руке. Мучећи се отвара врата и у стан пропушта брата Косту, човека средњих година, у мантилу и са шеширом на глави. Иза Косте улазе човек и жена. Њих двоје су згранути призором који затичу у стану: младићем обмотаним змијом и животињама превијеним завојима. Загледају се као да се питају, да ли је то што виде, истина2 Коста, коме је све „нормално“, спусти кофер и понуди човека и жену да седну.
КОСТА: Слободно седите. Све су то питоме животиње. Мој брат им је и отац и мајка.
Док прича, купи ствари по соби и трпа их у кофер. Књиге, породичне фотографије са зидова, сребрни, стони сат, радиоапарат, прибор за писање.. Иван га посматра покушавајући да се ослободи змије. Брат је снажан, енергични човек, вечито „повишене температу-
ре“. И кад хода, и кад прича, и \
кад гестикулира рукама, све то ради као да негде страшно жури. +
КОСТА:
Пакуј се, Иване. Идемо.
ИВАН:
Где... где... ћемо2
КОСТА:
Кад стигнемо видећеш где ћемо... Пакуј се! Жена за столом вади марамицу и брише сузв. Плаче... Муж је смирује. Коста затвара кофер.
КОСТА:
Нема плакања, Соња. Рат је. Плакаћемо после рата. За плакање увек има времена.
А —