Adam Bid

АДАМ БИД 41

ударио, никад ружне речи није рекао, никад, ни у пијанству. Нећеш ваљда да га видиш у сиротињском дому, твог рођеног оца, који је био леп човек, и вешт у свему скоро каошто си сад ти; да, да,пре двадесет и пет година, кад си ти био још дете на сиси.

Лизбетин глас се чуо све јаче и јаче, испрекидан јецањем; то је била нека врста кукања, која је умела бити досадна онда кад има да се поднесе стваран бол, и кад има да се ради важан посао. Адам прекиде матер нестрпљиво: -

— Престани, мати, плакати, и тако говорити. Зар је мени и без тога мало муке2 Нашто ми напомињати о оном о чему ја мислим из дана у дан 2 Да не мислим о томе, зар бих чинио што чиним, не би ли само све остало по старом Мрзим да се говори онда кад говор није од помоћи. ја више волим да снагу своју штедим за рад, а не да је траћим у разговор.

— Знам ја да ти чиниш што нико не би чинио, сине. Али си увек тако нагао према оцу, Адаме. За Сета би учинио већ не знам шта; пресечеш ме чим му ја што замерим. А на оца се љутиш колико ни на кога.

— Боље је тако, мислим, него бити мекан и пустити да све иде у суноврат. Да нисам тако оштар према њему, он би продао грађу у дворишту до последњег ивера, и све пропио. Ја знам да имам дужности према оцу; али ми није дужност да га помажем да се сурва у пропаст. А што сади Сета мешаш ту 2 Сет не чини ником ништа рђаво. А сад ме остави, мати, и пусти ме да радим свој посаб.

Лизбета не смеде више ништа рећи; устаде и позва Џипа, тражећи да се утеши тиме што ће бар Адамово псето нахранити са особитом издашношћу, кад је већ Адам одбио вечеру коју је спремила у пријатном очекивању да ће седети и гледати док он једе. Али Џип посматраше свог господара, набрана чела и усправљених ушију, изненађен необичним током додогађаја; и премда је погледао у Лизбету кад га је позвала, и протегнуо предње шапе, знајући добро да га зове да једе, ипак се колебао, и остао на месту,