Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

66

АНАЛИ ГГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

акта прекорачио границе своје надлежности. У судској пракси нису ретки ови спорови. Тако, например, законом je искључен управни спор y стварима прекршаја, y којима je решавао судија за прекршаје или веће за прекршаје. Странка je повела управни спор против таквог решења којим je кажњена за прекршај, истичући да није могла бити кажњена пошто je за исту ствар већ била оглашена кривом y кривичном поступку. Суд je y овом случају допустио управни спор, пошто странка износи да постоји прекорачење надлежности и упустио ce y испитивање да ли стварно такво прекорачење постоји, тј. да ли je странка за исто дело оглашена кривом и y кривичном и y административнс-казненом поступку, што je no закону недопуштено. (Решење Савезног врховног суда Уж. бр. 488/57 од 22 фебруара 1957.) Појам управног акта y управном спору. Управни спор може ce водити само против управног акта, a да би управни акт мсгао да буде предмет управног спора треба да je такав акт државног органа који je донет y каквој управној ствари, a којим ce решава о извесном праву или обавези одређеног појединца или правног лица. Поред тога, управни акт мора да je коначан y управном поступку. Предмет управног спора je управни акт a не акт управе. He гледа ce, дакле, на доносиоца акта већ на његову садржину. Предмет управног спора je најчешће акт управе, али исто тако може бити и управни акт претставничког органа или извршно-политичког сргана. Предмет управног спора може бити само управни акт, дакле, правни акт a не и материјална радња. Акт треба да je донет y којој управној ствари, a под управном ствари разуме ce „таква активност државног органа, најчешће органа управе, којом ce стварају или утврђују, мењају или укидају административно-правни односи y погледу одређеног појединца или правног лица". Управни акт мора да je индивидуалан, тј. да ce решава о праву или обавези одређеног појединца или правног лида и најзад да je коначан y управном поступку, што значи да je донет y другом степену или, пак, да je y питању првостепени управни акт против кога нема места жалби y управном поступку. Да би могла да ce цени законитост управног акта y управном спору, она мора бити коначно оцењена y управном поступку. Наш систем, за разлику од француског, не допушта странци незадовољној првостепеним решењем избор између жалбе y управном поступку и тужбе y управном спору. Код нас странка пре управног спора мора да исцрпи правно средство допуштено y управном поступку. Неколико карактеристичних примера из судске праксе допуниће предње излагање о обележјима управног акта као предмета управног спора. Допис управног органа којим ce тумачи раније правоснажно решење и странка позива да по том решењу поступи не претставља управни акт против кога може да ce водн управнн спор. (Решење Савезног врховног суда У. 72/52 од 19 јуна 1952.) Обавештење које државни орган даје по тражењу странке о свом становишту није управни акт. (Решење Савезног врховног суда У. 218/52 од 28 октобра 1952.)