Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

64

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

них предузећа прописан тарифним системом од стране савезног извршног већа ( 62 ); уговор по приступању ( вз ); одобрење за истраживање минералиих сировина и одобрење за експлоатацију ( м ) и др. Има и других примера из којих би се још боље могло приметити колико и наше позитивно право регулише много спорне ситуацнје слично правилима георије француских управних уговора. Тако посматрано, све то иде у прилог залагању да и код нас има места увоЬеиу управних уговора, погогову кад и ми имамо управни спор који се може решавати и спором пуне јурисднкције. Међутим, овом проблему се мора прићи веома обазриво. Нема сумње да je уговор једна тачно одређена правна категорија. Колико год испщали да je класични уговор, извучен из арсенала Римског права, он није ништа мање ни данас ефикасан иструмент правног саобраћаја. Према томе, у праву су сви они теоретичари који сматрају да прави уговор може бити само класичан уговор. С друге стране, не сме се прећи ни преко чшъенице да данас у савременом друштву, држава и њени органи, без обзира на друштвено-110литички систем, морају бити подвргнути праву не само код заклучења уговора већ и при доношењу управних аката. Од степена подвргавања управе праву, одиосно подвргавања праву и свих радних организадија као и заштнте субјекхивних права грађана и радних организацнја, зависи и сиага и демократичное г самог друштвеног уређеиа. Ако се наглашава друштвеио самоуправљање, мора се у први план истаћи и одговорност jep се самоуправл>ан>е не може замислити без одговорности. Ап ли je увођење управног уговора решење ко je учвршћује одговорност и сигурност правног саобраћаја? Може се основано бранити гледиште да нема никакве потребе за увоВењем посебног управног уговора jep друштво у коме би удружени радиицн преко својих самоуправних радшгх организација самостално доприноенли развоју друштвеяе заједнице морало би начелно све више договором и уговорима да решава проблеме текућег живота. Ови уговори по том гледишту не би смели бити управни уговори већ класични уговор како не би било прнвилегисаних радних организација. Али, није немогуће бранити и друго гледиште. Ако извесна радна организација ради задовољења општег интереса законом има јавна овлашћења, и самим тим и већа овлашћења у односу на друге радне организације, истине се да je оправдано да има и веће обавезе него друге радне организације и да je стога логично да таква радна организација има и посебан режим и да спорове поводом њених уговора решава управно судство а не суд опште наддежности. Доиста, могуће je и такво гледиште, али ако се гледају ствари онакве какве јесу, може се приметити да je на ово решење у Француској посебно утицало постојање управног судства. Ми, додуше, имамо управни спор, али немамо посебно управно судство.

( г, 2) Члан 10. став 3. Основног закона о елсктропривреди (~Сл. лист СФРЈ" бр. 17/65 il 50/68).

(63) Члан 8. став 1. Основног закона о електропривреди („Сл. лист СФРЈ", бр. 17/65 и 50/68).

(и) Члан 70—28. и члан A4—54. Основног закона о рударству („Сл. лист СФРЈ" бр. 9/66 пречишћен текст).