Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

Измена висинг ренте због погоршања или побољшања последица телесне повреде 1. По чл. 158. Скице Законика о облигацијама и уговорима „суд може на захтев оштећеника повисити за убудуће ренту досуђену због телесних повреда, ако се последице тих повреда погоршају, а може je на захтев штетника смањити или укинути, ако се те последице ублаже или сасвим нестану". Исто решење усвајају и неки страни законици (ГраЬански законик РСФСР, Немачки законик о грађанском поступку). Y францу ској пракси и теорији прихваћено je друго решегье. Писци једнодушно сгоје на становишту да у случају погоршања последица повреде оштећеник може тражити повећање досуђене ренте, али ако се последице повреде ублаже, већ утврђени износ ренте не може се смањити. Y хипотези погоршања последица повреде повећање ренте могуће je, jep се тиме не вређа правоснажност прве пресуде. Првом пресудом одлучено je само о садашњој, постојећој штети (тј. оној ко ja већ постоји у време доношења пресуде) а не и о погоршању, до кога je касније дошло. Пошто то погоршање не улази у чињенични основ прве пресуде, нема никакве препреке да се новом пресудом изврши сразмерно повећање ренте, да се уместо ренте у месечном износу од 500,00, која одговара неспособности за рад од рецимо 50%, досуди рента у месечном износу од 600,00 која одговара повећаној неспособности за рад од 60%. Правоснажност пресуде не допушта да се на захтев дужника, у хипотези побољшања последица повреде, износ ренте смагьи. Тражити смањење досуђеие ренте од 500,00 на 400,00, са образложењем да се неспособност за рад смањила на 40%, значила би доказивати да je суд погрешио у оцени величине штете, а исправка те грешке се не може тражити јер њу покрива правоснажност, и то правоснажност чије оправдање није само у томе што судско утврbeibe чињеница редовно одговара стварности већ и у нецелисходности да се о истој ствари суди неограиичени број пута, кад je у сваком новом суђењу опет могућа грешка суда. Y циљу отклањања неизвесности у правним односима, мора се у једном тренутку узети да je правда рекла последњу реч, пошто су у дотадашњој процедури пружене максималне могућности да се материјална истина утврди и грешке суда избегну. 2. Како се види, ово схватање полази од тога да се имовинска (материјална) штета, настала повредом тела, састоји у самој повреди.