Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

297

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

страни утиля j других чинилаца од којих зависи износ изгубљене зараде, о чему ће бяти речи под идућим насловом). 4. _ Судско утврБење о постојању и обиму штете битно се разликује у зависности од тога да ли се односи на настали изгубљени добитак или пак на будући изгубљени добитак. Досуђујући накнаду за протекло време, суд утврВује стварни губитак зараде по месецима. Он може наћи да je губитак зараде исти у свим месецима који претходе пресуди (повреда се није мењала и проценат неспособности je увек био исти), или да je временом растао услед погоршања повреде, или пак да je у почетку био већи a касније услед настало г побољшања смањен. Ни у једном од овнх случајева (уколико нису испуњени услови за обнову поступка) не може се у новој парници доказивати да je судска оцена о висини изгубљене зараде по месецима нетачна, пошто je та чшьеница предмет једне правоснажне пресуде. Сасвим другачнје поступа суд кад досуВује доживотну ренту, која je накнада за будуће изгубљене зараде. Суд овде не утврВује стварни губитак зараде по месецима, не утврБује како ће зарада вариратя у зависности од побол-шагьа или погоршања стања повређеног и не одреВује ренту у различитим месечним наносима. Иста тако немогуће je да, предвиђајући погоршања односно побо.ъгааньа по месецима и годинама, рента буде одреВена у просечном фиксном износу, пошто се не зна колико ће корисник ренте душ живети а доживотна рента се не може за разлику од капиталисане ренте везивати за просечни, рецимо 70-годишњи век човека. Другим речима, чим би суд узео у обзир било побољшање било погоршање, рента би морала бити мања односно већа од зараде у време доношења пресуде, или би била одре Вена у различитим износима по месецима односно годинами. Ако je доживотна рента одре Вена у једнаким износима и у висини изгубљене зараде у време пресуде, то значи да суд није вршио никаква предвиВања за будућност, да није узео у обзир ни евентуална побољшања ни евентуална погоршања. ДосуБена je накнада будуће штете али није неопозиво утврВен њен обим, тако да одлука о висини накладе има условно значење; да штета остане иста као у време пресуде, да не доВе до њеног повеВатьа услед погоршања повреде ни смањења услед побољшања стагьа повреВеног. Ако правоснажност прве пресуде није препрека да се у случају погоршагьа последица повреде новом пресудом износ ренте повећа, онда то није зато што погоршање представља будућу штету ко ja није била обухваћена ранијом пресудом, већ због тога шго ранија пресуда не садржи безусловно правоснажно утврВење о обиму будућих штета по месецима, подразумевајући, разуме се, под штетом будуће изгубљене зараде. Из тога даље следи да са гледишта правоснажности прве пресуде нема никаквих сметњи да се у случају ублажења последица повреде на захтев штетника износ ренте снизи. Са гледишта правоснажности прве пресуде нема никакое разлике измећу повећања ренте у слунају погоршања последица повреде и смањења ренте у случају побољшања последица поереде. 5. Правило о могућности смањења ренте због побољшања последица повреде, предложено у чл. 158. Скице, није дакле никакво кршење