Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

298

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

правоснажности из разлога правичности (како то представљају многи познати писци) него je и правично и у складу са правоснажношћу пресуде којом je износ ренте раније одре Вен. Један тако велики и тако рационалан принцип као што je правоспажност није ни могао да доВе у тако очигледан сукоб са правичношћу, и да допусти повећање ренте због погоршања последица повреде а да истовремено забрани смањење ренте у случају ублажена последица повреде. Повећање ренте због пориста животных трошкова 6. Неки писци говоре о порасту животних трошкова, други о променама у куповној моћи новца, a трећи истовремено и равнодушно говоре о порасту животних трошкова и порасту зарада. При томе се не прави разлика измеЬу ренте коју прима повређени у случају неспособности за рад (оштећеник je остао у животу) и ренте која се у случају нечије смрти досуђује лицима која je он издржавао (деци, преживелом брачном другу). Хипотеза je, дакле, ова. Аосуђена je рента у месечним износима од 300,00 динара. Вгапе година касније трошкови живота су веђи за 50%, 100% или чак 150%. Може ли оштећеник по овом основу тражити сразмерно повећање ренте? Y условима сталног опадања куповне моћи новца, какви данас владају у већини земаља у свету па и у нашој земљи, практичан значај овог питана огроман je, у сваком случају он je већи него у претходној хипогези, кад се измена износа ренте врши због погоршања или поболхшања последица повреде. О овом питању Скица не говори ншпта, па будући да изричито допушта измену износа накнаде због погоршагьа и побољшања последица телесне повреде, била би без сумае протумачена тако да ревизију због пораста животних трошкова не допушта. То je и становиште француске судске праксе (која се у овоме разликује од француске доктрине). По становишту наших судова пораст животних трошкова оправдава повећање досуђене ренте. 2. Против могућности повећања ренте због пораста животних трошкова истакнуто je од стране појединих писаца и судова више аргумената од којих ево три. Прво, истине се, рента има одштетни а не алиментациони карактер. Могућност ревизије због пораста животних трошкова својствена je обавези издржавања, пошто je њен циљ задовољење одреВених потреба повериоца, али меВу таквим обавезама издржававьа предвиВеним законом, не фигурира и обавеза проузроковача штете, па јој суд такав карактер не може дата. Уз то, ако би се ренти признао алиментациони карактер, то би онда значило и могућност ревнзије због промењених имовинских прилика дужника накнаде (повећање ренте у случају побољшања имовинских прилика дужника али и смањење ренте у случају смањења иегове зараде и уопште погоршања његових имовинских прилика), што нико од писаца не допушта. Рента, 7io овом схватању, има одштетни карактер и кад се досуБује због губитка издржававьа у случају смрти брачног друга, односно блиског сродника. На штетника не прелази обавеза издржавања