Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

300

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

смахрати као индиректна штета ни повећање зараде (повећани губитак зараде) које, при непромењеном проценту неспособности, наступи у интервалу између дана повреде и дана пресуде којом je одређен износ ренте. При датој способности за рад и датој квалификацији оштећеног, номинални износ зараде за једно радио место увек зависи од количине новца у оптицају. То важи и за последњу зараду оштећеног пре повреде, и н>ен номинални износ зависи од куповне моћи, односно количине новца у оптицају, па још нико није предложио да због тога рента буде мања од зараде у време повреде, jep je неколнко година раније, кад je у оптицају била мања количина новца, њен номинални износ био мањи (својеврстан доказ да овде није реч о индиректној штети јесте и то што je француски закоыодавац у неколико махова интервенисао, повећавајући износ ренти досуЬених због неспособности за рад). И. Одштетни карактер ренте je несумњив, а специфичност долази отуда што рента треба да покрије штету у виду будуће изгубљене зараде. НЬен одштетни карактер искључује вођење рачуна о имовинским приликама штетника (искључује их у смислу у коме се о њима води рачуна код обавезе издржавања), али не искључује него баш претпоставља повећање ренте због повећања зараде (због повећаног губитка у заради). Без тог повећања одштетна функција ренте била би непотпуна. Повећање по овом основу не противи се правоснажности раније пресуде, jep она будућа повећања зараде није ни узимала у обзир већ je ренту утврдила на бази зараде у време пресуде. Да je суд узео у обзир будуће повећање зараде, он би га описао, бројчано изразио, то би се из пресуде морало видети и рента би била веђа од оне која се досуђује на бази зараде у време пресуде. Тек онда би се морало поставити питање није ли судско угврђење (боље рећи судско предвиђање) обима будуће штете нетачно и тек онда би се могло говорити о томе да je евентуална грешка суда покривена правоснажношћу његове пресуде (и тек онда би било места за дискусију о томе може ли суд унети у пресуду резерве ко je ће касније омогућити њену ревизију; постојеће схватаље да суд овакве резерве може да унесе у пресуду, односно да je касније повећање ренте могуће само ако je у пресуду унета резерва, депласирано je, jep губи из вида капиталну чшьеницу да суд утврђује ренту на бази зараде у време пресуде, и не вршн никакво предвиђање будућег пораста зараде, па се не види како би могао изра жавати резерве, односно сумњу, у погледу нечега што није његово тврБење). 12. Питање повећања ренте која ce досуђује у случају смрти даваоца издржавања сложепије je и мора се решити на нешто другачији начин. Одштетни карактер и ове ренте несумњив je, из чега следи да гьен износ не може зависити од имовинских прилика штетнггка, као што обавеза издржавања зависи од имовинских прилика даваоца издржаваньа (на штетиика не прелази обавеза издржавања ко ja je лежала на покојнику, него штетник дугује накнаду за изгублено издржавање). Како се рента утврђује према висини изгубленог издржавања и како висина овога зависи од могућности даваоца издржавагьа, с једне стране, и од потреба примаоца издржавања, с друге стране, то уколико се ове околности мењају