Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

301

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

после досуђења ренте (и разуме се суд их није унапред био узео у обзир), оне оправдавају промену њеног износа, Специфгтчност овог случаја у односу на ренту која се даје као накнада за изгубљену зараду јесте у следећем. Прво, овде повећање потреба оштећеног примаоца издржавања оправдана повећање ренте, у мери у којој би и издржавање било повећано, да. je давалад издржавања у животу (могуће je у истој мери и снижење ренте ако се потребе примаоца издржавања смање). Друго, при непромењеним потребама оштећеника, пораст жнвотних трошкова доводам je разлог за. повећање ренте, н овде, разуме се, у мери у којој би, да je давалац издржавања жив, пзазвао иовећање номиналног износа издржавања (nonno издржавање треба да обезбеди задоводегье одреВених потреба примаоца; али, како његов износ зависи и од могућности даваоца издржавања, то уколико се као разлог за повећање ренте појављује само пораст животних трошкова а не истовремено и пораст зараде за радио место даваоиа, ыоминално повећање ренте ће редовно бити мање од оног које би било потребно 'да се пораст животних трошкова у целини компензира, односно да се у целини сачува куповна моћ раније досуђене ренте). Најзад, ако се као разлог за повећање ренте појавдује пораст зараде за радио место на коме je радио давалац издржавања, повећање ренте није једнако повећању зараде (повећаном тубитку зараде), него само оном делу повећања ко je би за живота даваоца издржавања припало примаоцу на име повећања нздржавагьа. Посао суда je овде очигледно сложенији и тежи и он ће то нарочито бити онда кад се истовремено појављује внше разлога за измену ви сине ренте, који не морају деловати ни у истој мери па чак ни у истом, правцу. 13. Могућност да се износ једном већ досуВене ренте мења новом пресудом, није решење без мана, од којих je највећа та што оно води повећању 6poja спорова, Постојање правоснажне пресуде не значи и окончање парничења између ш техника и оштећеног, ко je се може поновити: све док штета постоји. Тако се, посматрано глобално, у једном одређеном периоду времена (период просечног трајања граБанскоправних односа ове врете), укупан број спорова из ове области може и вишеструко умножити, што представда уношење ыесигурности и нестабилности у правке односе, и правду чини знатно скупдом. За неке писце ово je био довољан разлог да се изјасне против сваке могућности ревизије. Мислим да се не може иВи тако далеко да се смањење броја спорова постиже путем жртвовања субјективних права, али приговор je такав да не би требало да остане без икаквог утицаја на питање о коме je за тренутак реч. Најбоља решења у праву нису она у којима један императив долази до изражаја похпуно и искдучиво, док истовремено остају затворена за друге умесне захтеве. Једно разумно и прихватдиво решење нашег питања треба да буде наВено на пресеку два захтева (захтев да накнада буде што потпунија и захтев да то не одведе у прекомерно парничење и вишеструко умножавање спорова), у виду правила да само знатније промене у обиму штете, рецимо 15% или 20%, оправдавају промену већ утвр-