Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

302

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђеног износа ренте. Право на потпуну накнаду тиме не би било бнтно жртвовано, не би било компромитовано, док би се истовремено број спорова и нестабилност у правним односима знатно смањили у односу на .могућност ревизије без предложеног ограниченна. Нетто о обезбећењима рейте и условима за њено капиталисањс 14. Па два шггања бих овде хтео да скренем нажну. Прво се тиче одредбе предложене у чл. 149, ст. 3. Скице, по којој „поверилац има право да захтева потребно обезбеђење за исплату ренте ако je дужник физичко лице". Чињеница je, међугим, да инсолвентно може постати и нравно лице (укључујући овде и друштвена нравна лица) и, ако до тога заиста доВе, оштећеник том инсолвентношћу није ништа мање погођен. Зато би, мислим, право на обезбеВење требало признати на један општи начин, и кад je за штету одговорно нравно лице, осим ако je у питану правно лице чија je солвентност несумгьива и ноторна (нпр. завод за осигурање). Тако je по француској судској пракси. Било би добро унети у будући закон одредбу која говори о врстама обезбеВења. 15. Друга питање тиче се могућности капиталисања ренте. По чл. 149: „Ако дужник не пружи обезбеВење које суд одреди, поверилац има право да захтева да му се место ренте исплати једна укупна свота" (ст. 4). „Из озбиљних узрока поверилац може и у другим случајевима захтевати, одмах или доцније, да лгу се место ренте исплати једна укупна свота" (ст. 5). Мислим да ове две ствари треба раздвојити и уредити независно једну од друге. За случај да дужник не пружи обезбеВење ко je суд одреди, повериоцу треба признати право на својеврсно обезбеБење које Скица предвиђа код уговорне ренте: поверилац може захтевати да се из дужникове имовине издвоји потребна свота новца, чија би једногодишња камата била равна једногодишњем износу ренте, и положи у неку банку на име дужника, али са доживотним правом за повериоца да ужива камате до висине ренте (овде, уосталом, ово обезбеђење не би морало, ни требало да буде у сваком случају супсидијерно, да долази до примене само ако дужник не пружи друто обезбеђеље које je суд одредио). Под „озбиљним узроцима" који оправдавају капиталисање ренте и њену исплату повериоцу (разуме се, са правом да сву ту суму одмах употреби) мислим да би требало подразумевати само разлоге везане за потребе повериоца и то оне, створене телесним оштећењем (и уз услов да околности не чине унапред вероватним да би капиталисана рента за кратко време била непромишљено и нерационално потрошена). Оштећеникови оправдани интереси који извиру из сигуације створене проузроковањем штете тиме ништа не трпе, ако се већ пође од тога да наплата периодичних оброка гьега материјално ставља у ситуацију у којој би био да je остао здрав (и уз услов да je допуштена ревизија због пораста зарада,