Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

303

ВРСТЕ И НАЧИН ОДМЕРАВАЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ

супра, № 6. и сл.). Разуме се, осим умањења, односно губигка зараде, он може хрпети и друге облике штете (трошкови лечења, неимовинска штета, затим оно што наши судови зову умањење отите животне и радне способности а што се редовно накнађује у облику једне укупне своте), али претпоставка je да су те штете накнађене. Y сваком случају, накнада ових штета се не може повезнвати са условима за капиталисање ренте, ко ja представља одгатету за изгубљену зараду. Ако би став 4, плана 149. Скице остао овакав какав je, може се очекивати да ће дужнкк накнаде често бити заинтересован да се одмах и одједном ослободи обавезе плаћањем капитала, нарочито кад je оштећеиик млад човек, и зато што капитал не може бити већи од укупног износа рента за петнаест година. Тако би се у великом броју случајева у рукама оштећеника нашла капитализирана рента, а да суд нема могућности да то спречи у оним случајевима кад околности говоре да оиггећеник може нерационалним трошењем довести у питање своју будућност и будућност оних које издржава (појава да оштећеник често потроши капиталисану ренту за кратко време а да тиме истовремено није обезбедио своју будућност, примећена je у свим земљама) . Новчана накнада неимовинске гитете 16. У овој области постоји сагласност у основним питањима између правила предложених у Скипи и ставова изграђених у нашој судској пракси, што je сасвим разумљиво када се зна да се пракса стварала на бази једног законског пројекта (од истог аутора), из кога су предложена правила и пренета у Скиду. Две ствари које су дошле до изражаја у овом делу Скице заслужују потпуно одобравање; прво, накнаду оправдава само озбиљна неимовинска штета (чл. 161, ст. 2. in fine); друга, од накнаде није унапред, и на један општи начин, исшъучен ниједан облик штете (чл. 161—163, а нарочито чл. 163, ст. 1). Може се само поставити питање није ли боде изоставити спомињатье штета из чл. 162, који својом формулацијом просто гарантује накнаду ових штета, не доводећи je у зависност од оцене суда (чл. 162. каже да оштећена ,дма право" на правичну накнаду, док се за штете побројане у чл. 163. каже да суд „може" досудити правичну накнаду). Кад се зна до ко je je мере у области накнаде неимовинске штете право помешано са моралом, који опет ни у свим крајевима наше земље није исти и брзо се мења, чини ми се да je боље оставити више простора за еволуцију судске праксе и чланове 161. до 163 сажети у један, који би отприлике гласно овако; „За претршъене физичке болове, као и за страх, бригу, туту, жалост и друге душевне болове може суд према околностима случаја, а нарочито водећи рачуна о јачини болова и њиховом трајању, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде имовииске штете као и у одсуству имовинске штете". Тиме није ништа унапред исклучено али није ни гарантована накнада тамо где она може доћи у сукоб са дру-