Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

несталим стварима. Другачија је ситуација кад је од непосредног држаоца ствар узета противно његовој вољи али уз сагласност власника; тада она за власника није нестала, и подложна је могућности стпцања у доброј вери (стр. 201). 8. Једном нестала ствар остаје трајно неподесна да буде предмет својине која се може стећи у доброј вери. На пример: А је власник ствари коју украде лице Б и уступи је лицу В, а ово опет лицу Г. И В и Г су савесни, али они не стичу својину, него власник ствари остаје и даље лице А. Савестан држалац нема никакво право према власнику који му је ствар одузео. Он се мора држати само онога ко му је ствар отуђио, те од њега захтевати, на пример, све што му припада због правних недостатака ствари (стр. 201). 9. Изузетно, могуће је, у доброј вери, стећи својину и на несталим стварима. Такав је случај са новцем и вредносним папирима, као и са стварима које су отуђене путем јавне продаје (§ 935, ст. 2. BGB). Ту опет има приоритет сигурност правног промета. Новац често мења свог држаоца, тако да је могућност провере да ли га је претходник поштено стекао, најчешће искључена. To је разлог што стицалац новца треба да буде у позицији да може веровати у пуноважност свога стицања. Сем тога, одржавање раније својнне, у већини случајева било би немогуће због мешања и неразликовања туђих и властитих новчаница стицаоца. Слична је ситуација и са вредносним папирима који гласе на доносиоца (стр. 201-202). 10. Последњи део § 35 аутори су назвали ~Суштина стицања у доброј вери“. При томе су истакли да је у теорији спорно да ли се ту ради о оригинарном или о деривативном стицању. У прилог првом схватању говори околност што стицалац у доброј вери своје право не може извести из права истинског власника, јер му га он није пренео, нити из права отуђитеља, јер њему то ираво није припадало. Па ипак, BGB, у одговарајућим одредбама, говори стално о лицима која право ~од неовлашћеног изводе“, те тако стицање у доброј вери означава као изведено. Писци сматрају да је то гледиште исправно, јер стицалац у доброј вери своје право не изводи једино из властнтог поступка, као што чине налазач туђе ствари и прибавилац ничије ствари, нити из чисто стварних догађаја, као што је случај код сједињења и смеше, него из преноса. Стицање у доброј вери изискује не само савесност, као што је случај код одржаја, него и акт преноса, коме се постављају исти захтеви као и преносу што га врши овлашћено лице. To становиште закона не одговара оригннарном стању. Зато што је изведено из преноса, стицање у доброј вери јесте деривативно. Иако је недостатак права располагања изглађен добром вером стицаоца, стицање ипак не губи суштину изведеног стицања. Стицалац добија право које је дотле припадало неком другом, мада не отуђивачу. Стога писци закључују да није реч о новонасталом праву (стр. 204).

567

Schwab/Priiiting: Sachenrecht, Јаков Радншић (стр. 559-568)