Arnauti i velike sile

120

Али ми ћемо се на ово важно питање морати join вратити. У горњем цитату из Штајнмена овде нас нарочито интересује реч о арнаутском гостопримству. Писан ових врста чуо je из уста барона Нопче у сали за предавања Бечке „Ураннје“ одушевљену песму о арнаутском гостопримству. Према томе ми слили смо да неће бити ниједнога Арнаутина коме гостопримство неће бити светиња. Сем горњега тврђења тако савесног писца као што je Штајнмец, забележио je и Сиберц два случаја, који да арнаутско гостопримство није баш тако чврсто као стена. „У Сакатима, једноме хану наврх једнога орда, улогорисмо се и ако нам ханџија није хтео дата ни кафе за новац; тек доцније добисмо од једнога другог Арнаутина нетто мало воћа. Зашто нам je овде чак у једноме хану, где се све плаћа, отказано гостопримство, нисмо ннкако могли сазнати (стр. 225). Други случај карактерпстичан je не само за гостопримство него и у још једном погледу. „Кад смо најзад стигли до кремачког хана, бадава смо мољакали да нас пусте у кућу. Беше црна ноћ, и у тако доба Арнаути су врло обазриви. Ханџија није хтео да нас пусти да уђемо. РЬегов хан беше ограђен чврстпм палисадима, високим за два људска боја. Ту се није могло продрети. Стадосмо ми споља да парламентирамо с њиме и с његовим људима унутра врло дуго и врло ревносно. Изгледаше да нећемо успети; кад чуемо да ханџија са својим људима говори српски, те и ми стадосмо говорити и молнти на српском језику, и тек пю нам je отворило палисад и пустите нас унутра. ( Сиберц, стр. 243). Ако je књига г. Сиберца дошла до руку г. Рене А4иле, бившега посланика Француске Репу-