Arnauti i velike sile

121

блике у Штокхолму, онда je сигурно његова екселенција, кад je прочитала ово место, узвикнула; „Гле, тле! Нисам ja забадава писао у мојој књизи „Преко Балкана“ (А travers les Balkans), да се са српским језиком може путовати од Црнога до Јадранскога Мора и од Солуна даље него до Београда.“ Да чујемо још рускога генералног консула Јастребова о моралу у Дукађинима (Фанди, Миридити); „Они су лажљивци и подмукли. Крађа за њих није никакав грех. Муж и жена гледају да Зокивају што je туђе докле год нема опасности да за то буду бијени или убијени. Красти, то je урођен порок код Фанда. На 100 случајева крвне освете жена je непосредни или посредни узрок. Од 100 невеста докаже се већ у свадбеној ноћи да их има само 50 девојака; то потврђује владика Бериша из Пуљата и многи други католички свештеници. У селу Шози један ожењен човек живео je, по споразуму са својом рођеном женом, с једном девојком из комшилука. Кад je та девојка родила, њена мајка убила je и њу и новорођено дете. ГЬен љубазник побегао je у Пуку; село му je разорило кућу. Кад су ми то придали, билајеједна старица у соби. У то припуцаше пушке у авлији, сви излетеше напоље, и онда ми она стара жена рече : „Знаш зашто je она убила и ћерку и њено дете? Зато што њен милосник није њој дао ни један грош“ (стр. 192). Кад Арнаутин пређе, вели Сиберц преко онога места које се зове „Пао Брег,“ он сав дрхти и показује прстом како се једна грдна пешчарска стена наслонила на лискунску стену, која je сто метара далеко од пешчарског брега и онда каже; „то je камен, којим je Господ Бог уништио једно