Arnauti i velike sile

124

Али ни Руснја ни Аустрија свака за се, ни обе велике силе заједно, не беху у стању да победе Ту реку. Кад год су биле пример ан с да закључе мир, гледале су да свака за себе ишчупа кол ико може више; али су обе заборављале на своје балканске помоћнике и уговараху за њих само ту реку амнестију ... Та амнестија састојала се у томе, што су Турци живе Балканце натицали на коље и што су пуштали псе да их још живе једу... Вандализам Турака, који услед победа над хришћанским Великим Силама беху постали зверови, достигао je такав степей, да je за Балканце постало сто аута боље у мрети него даљеживети. Опште очајање натера године 1804 најпре српску рају на буну, па онда и Грке и Влахе и Молдавце. Црногорци непрекидно продужаваху своју очајну борбу, коју су отпочели још као савезници Петра Великог. Балканци су се из почетна борили само за људскн опстанак ; ни издалека нису помишљали на оснивање својих држава. Они су мољакали разне хришћанске Велике Силе да их приме у своје подашше. Али Велике Силе хтеле су да остану „лојалне“ према Порти, па су јој саопштавале ове понуде Балканаца ; то значи просто су их денунцирали Турцима. Затим су Балканци богорадили да им даду само хлеба, праха лт олова, па сами да наставе борбу; и та им je молба одбнјена, чак су им затварали границе ,да не могу ни за новац добити жита и муниције. Ти хришћани требали су просто да умру од глади и да их Турци сасвим истребе, кад неће да .лојални поданици Султанови. То je био хришћански .морал Аустрије у почетку XIX века. Русија, која беше опет отпочела рат с Турцима, користила се српском револ}шијом и закључила je с њоме једн} г