Branič

249

духу Ђерманаца и ми их налазимо у законима из доста удаљених епоха. Тако н. пр. у Ломбардиским законима вели се: „ Ако убица није утека >, да се никако и не казни, али да сноси све што му се буде учинило од стране Фамилије његове жртве, докле год се са њоме пе измири, ако му је то могуће." Така врста правосуђа по самој нужности узимала је на себе облик рата између Фамилија, који је после неизбежних зала обично свршаван измирењем, накнадом или уговором о миру. А друштво? —• Друштво је било потпуно .неутрално. Међутим могло се догодити, даједан од иротивника нотражи јавно посредовањс н помоћ. У такоме случају скунпли би се шефови чамилија свакога кантона, сто на броју, и образовали би као неку врсту норотнога суда, у коме би председавао онај кога би сами међу собом изабрали. Тај поротни суд звалн су Т>ерманци 111 а 11, што означава локалну скуиштину, која се често спомиње у законицима и кроннкама: али чланови тога суда били су више изабране судије него праве судије. Изгледа нам, да те судије нису имале право да нозивају појединце да им ови предстају ради суђења. Државнога нравобранства не беше да им оно приводи оптужене, а тако исто није било ии чиновника који би им олакшавао носао својом нретходном истрагом и који би иозивао сведоке. Да ли ће те судије судити или не, тојезависило од вол>е нарничних страна, и сваки парничар имао је у дужности да приведе свога противника. Од тога поротнога суда више је тражено као иеко посредовање него суђење. Треба наномснути још да је посредовање тога суда могао тражити како повређени тако и онај — који је вређао. Могло се десити да и сам убица позове пред суд сина убијенога, из чега ее види, да је то било више као неко равнање него право суђење. Вадатак тога скупа или скупштине није био да казии злочинца, већ просто да раздвоји и стане између завађене стране и да их измири. Тога ради она је морала да се уиозна са самим иредметом, да би могла оцеиити повреду која је њиме учињена. Она је то одређивала у новцу и Фиксирала суму коју је нанадач имао да плати увређеноме, који је онда био принуђен да се измири са својим противвиком. Ето отуда'се по свој прилици та накнада зове \\ г ећг^е1 (1 т. ј. повац рата или еквиваленат ирава на рат. Величина те накнаде варирала је према нрироди увреде и према рангу жртве. М одиста билоје са свим природно, да каква богата и моћна фа милија скупље цени своје ираво на рат но каква слаба и сиромашна Фамилија. ПГга више вероватно је, да су судије у почетку узимале за базис своје одлуке пеучињено зло већ зло, које је увре-