Branič

250

ђена Фамилија била у стању да учини. Та накнада — \Уећг ^е1с1 није се увек плаћала сину жртве, већ ше®у Фамилије, т, ј. ономе који је имао типсПит или право заштите, и што је тај шсф био моћнији и имао већс достојанство и ДУ е 11 г % е 1 <1 је био ''"ћи. По томе је начелу у време Меројевића и плаћано за убиство "аквога краљевог храброга ратника три пута више но за убиство обичнога слободнога човска. Осим \\ г е ћ г§е1 (1 - а осуђени је имао да плати скупштини (доцније краљу) тако звани Гг е (I н ш, новац мира, што по свој ирилици није било ништа друго до нека накнада судијама за труд, анарочито за гарантију мира који је осуђени од њих добио. Он је у будуће био под њиховом протекцијом, а сваку је иротекцију требало илатити. Види се, дакле, на први поглед за што ђермански судови нису изрицали ни смртну казну ни ззтвор: за то што нису ни иостојали ради изрицања казне. Љихов једини носао био је да измире завађене стране, тиме, што би одредили суму новаца као цену да се рат избегне а мир новрати. Отуда излазп да њихови за,кони тога доба, а нарочито два добро позната: 1 а 1 о 1 8 а П (} и е е I ] а 1 о 1 с! е 8 К з р и а 1 г е 8, и нису скоро ништа друго до прости ценовници, у којима су одређсне цене за извесне кривице учињене према извесним личносгима. Кривично нравосуће код ђерманских народа ове енохе излази нред нас у истоме < блику као што је то са данашњим, модерним, грађанским правосуђем. Гледајући на начин суђења. мох^ло би се рећи, као да ту није била }>еч о каквоме акту рђавом са моралнога гледишта, нити о каквој погрешки иротив морала, нити о каквоме злочину, — већ као да је нредмет спора био каква ироста и нехотична погрешка. Отуда је у место казне изрицана ноправка онога што је повређено. Није, дакле, било кажњавања већ само накнаде штете. Тадашње иравосуђе није гледало у оптуженоме и тужиоцу кривца и његову жртву, већ просте две парничие стране, и следствено ■I )ме требало је само бесззристрасно судити. Кривац не само да није кажњаван већ је на против врло често уживао заштиту, јер је суд често принуђавао тужиоца, да се задовољи са досуђеном накнадом. Са свим је иојмљиво, да у такоме систсму иравосуђа није било места ззрвенсгвеноме затвору. По што друштво није гонило кривца, то и није имало никаквога мотива да се унаиред обезбсђује од звегове личпосги, као што није имало ни права да му одузме његову слободу. Оптужени је, дакле, благодарећи ззринцинима које смо већ изнели, био потпуно раван тужиоцу. Обојица су долазили ззред суд онако као што се долаззз у грађапеким с1 [оровима, и суд, као прост изабрани суд, требао је да се чува