Branič

253

у нрактици није ни постојало. Кронике из тога доба показују иам, да се ауторитет тога правосуђа могао видети једва у три, четири случаја од сто. Нросто може се сумњати да је оно некада иравилно Фукционисало, а све што се може сматрати као извесно то је, да је оно било врло краткога века. Газлози су за то врло прости. Измеђународа и власти није било доста слоге да би могли заједничка судити грађанске и кривичне спорове. Између рашимбура и гроФова било је судара без престанка, онако исто као и између велике власгеле и краља у крал>евскоме суду. Баш ови судови, у место да одржавају мир међу људима, били су права позорница свађе. Томе треба додати још, да су закони били различни према рођењу и науци појединаца, да и судијеједног суда нису говориле једн.им истим језиком, нису имале ни исте идеје ии исто законодавство. То нам је довољно да можемо замислити онај морални неред у овој епоси. Јавиа власт није имала ничега на себи чиме би уливала поштовање; владаоци су давали примера у чињењу кривица, а њихови чиновници, који су своја звања били покуповали за готов новац, сматрали су, да са тим звањима могу водити трговину. Па и поиулација није била боља. Та зар је и могло што добро изићи из оне нечисте смесе од онога талога римскога друштва из енохе империје помешанога са нечистим валима ђерманске поплаве? ! 11о што је миран и правилан рад постао скоро немогућ, то је наступила влада бруталие силе. ЈБуди су сс међу собом надметали, али не у раду и таленту, као што то бива у добро организованим друштвима, већ у лакомости, лукавству и насиљу. .У такој средиии да човек буде добар судија, треба да има бар какав иојам о правди. И Карло Белики, као и остали, покушаваше да утврди извесан ред у нравосуђу, и у тој цељи заведе краљевске и гроФо/ ;ке судовс, али и његови напори остадоше без успеха. Кад човек чита његове Кааитуларе (збирка закона и наредаба), не може да се не диви оноликоме њег.жом труду око тога, да научи своје чиновнике како треба делити нравду; он је морао вечито да их опомиње на њихову дужност, као што је морао увек слати и своје изасданике ради контроле, и чиновницима ненрестано цретити да ће им одузети звања. Све је то јасан доказ, да је правда била врло лабава или да је никако није ни било. Под његовим следбеницима било је још горе. После врло краткога времена краљеви нису*имали ни администратора, ни чиновниса, ни судија. Краљевска власт очевидио не беше у стању да ностави темељ правди и нравосуђу међу људима.