Branič

врој 9—18

в Р А Н И Ч

стр. 395

Већ по што се двојност оваких изрека срета у толиких различних народа, током силних вјекова, јасно доказује да језик, као организам, знаде сам ио себи наћи друге начине како да, у говору, оД те двојности не буде збрке, а да се и не мијења облик ријечи. Из овога се може извести опће правило: да, како у народу и праву, тако и у језику, оно што збирни народни ум створи на основу дугог искуства, оно најбоље одговара народноме осјећању, бићу, иотребама те- у то, као што је већ и на вшпе поменуто, без велике невоље, није паметно дирати а, напротив, треба оставити да се само собом, својим природним путем, и на даље развија. Али, у хисторичном животу народа бива прилика кад се ииак пошљетци тога природног развитка не могу даље чекати, него се покаже неопходна потреба умјетног различења илн диФеренцијацпје. Што се права тиче, то се потреба јавља обично онда, кад нове прилике у народном развоју доиесу потребу аисмених закона, а тим више кад се закони почињу састављати у опширнијем и систематичнијем опсегу. И доиста, остајући при ријечн дужник, којим се овдје бавимо, и бацив поглед на писане законе у њеколицине главнпјих јевропских народа, наћи ћемо да, за сваки од појмова ЛеђИог н сгесШог, бн утврђена свуда засебна ријеч. За законоше ново-латинских народа било је лако. Они нађоше већ у језичној ризници својих предака, Римљана, засебну ријеч за сваки од тих појмова, те им није остало него да их дотјерају, сваки према облицима свога језика: сгетЊг јитал.), сгбапсгег (фр.), асгеЛог (шпањ. и португ.), сгесШот (румун.), пеШоге, МЂИеиг и т. д. Од германских народа, Нијемци — правници задржав ријеч ЗсћиШпег само у смислу дужника — платца, за супротни појам преведоше, како видјесмо, посве механично латински назив са СЛ&иМдег, онако од прилике као што је у нас преведена талијанска ријеч фирма са твртка. Инглези, напротпв, који готово половпну својих ријечи узеше из језика Француског, усвојише овдје сам »Бе уегкаМе Атрћу4поп »Ее(; ]' АтрћуЈпоп 01 Гоп (Ипе/' Измена ипак ни до данас инје постала опћенита ни у самоме писменом језику, у кому је двозиачност ријетн 1гбГе још у обичају, а камо ли да је што измјенила у иростоме народном говору.