Branič

врој 9—18.

В Р А Н И Ч

отр. 397.

смо повестн ни за оннма којн су нросто превели латинску ријеч, ни за онима који су је усвојили, без прнјевода, онакву< каква је. Узроци су очевидни. Ни једна ни друга Форма не би народу разумљива била, ни једну ни другу не би народни језик могао усвојити ни пробавнтп, а што би је можда усвојили само правници, то, по нашим начелпма, не би никако довољно било. Тражећи згодну ријеч за сгесШог- а, не треба заборавити да смо ми овдје неопходно требали ријеч која би покрила најшири смисао тога појма. Тим се још више отешћавала задаћа. Често, при загшткивању једнога или другога језпкозналца, какву би он ријеч узео за овај иојам, обични нам је одговор бивао : »Најзгоднија бп и најразумљпвија ријеч била зајмодавац.« II не пазећи на вањски састав ријечи, очевпдно је да она не одговара појму. Ријеч би* се ова могла скорије поставити упоредо са латинском ријечи »тикиапз" или са Француском „рге^еиг," те означује имаоника коме је њеко нешто дужан тек од зајма. Алп да израз није нпкако прикладан за онога кому неко дугује: за накнаду какве штете, од најма куће, од продаје, од свршеног рада и т. д. не. треба доказивања. Мтиапв је ареаез, а сгесШог генус коју прву обухваћа. Нама, по томе, треба израз који би обузимао све изворе дугова, колико их год било. Промислимо ли, у осталом, да на извјесном стеиену друштвеног развоја дугови се најобичније оснпвају зајмом, није чуда што прва мисао пада управ на овај обичнији извор. И самоме римском праву ријеч је сгесШог нз иочетка означавала даваоца у зајам ресишат сгес!еге, с!аге тикшт и т. д.); тек се позније ријеч раширила и сгеЛИот је онај кому је њеко нешто дужан, ма каквим начином дуг постао. У томе се познијем ширем смислу и примише правници ново-латинских народа. Како се, наравно, није могло чекати док се ријеч сама собом, вјековима, из ужега смисла прометне у шири, за нас је неопходно било изнаћи ријеч која би одмах одговарала »сгесШог- у, и то у обиму род а, а не само врсте. Пошто дакле ми не можемо примити латинску ријеч, ни у њеном изворном облику ни у пријеводу, а не находећи згодне ријечи у живоме народном језику, није