Branič

број 9 —18.

б р а н и ч

стр. 421.

Доказ за ово имамо у наређењу §. 455. грађ. суд. пост. којим се оставља право незадовољној страни, да у опредељеном року тражи задржавање осудног решења. од извршења, кад за то има узрока побројаних у четири тачке помен. законског наређења, и у коме случају са узрока под тач. 1. суд упућује тужитеља надлежном суду, а по тач. 2, 3 и 4. преиначује своје решење.

Са даљим излагањем о овом предмету престали би, јер је вшпе него јаено да г. Поповић у наведеним својим примерима, или није знао или је погрешно разумео, шта је у њима главна ствар; што се никако неможе сложити ни са оним ас1ге 1е§ен па са његовом признатом способношћу у познавању законски норама. Све нам се чини, да је се г. Поповићу десила случајна омашка пера, која је изазвала онако грешно разумевање његово. Ну г. Поповић је у своме излагању дотакао .се и питања о надлежности судова, износећи своје мишљење, да се надлежност определ^ује не само по капиталу, него ио капиталу и интересу, који иа исти припада, јер сматра, да то обоје представља ону главну суму тражења. За то ћемо и о овом питању, коју проговорити. По нашем нахођењу, и ово мишљење је погрешно и ако се за доказ својих навода позива на мњење поштованог проФесора права г. Андру Ђорђевића. На првом месту за то своје мишљење нема г. Поповић ослонца у нашем грађ. судском поступку. На против оно је скроз и скроз иротивно наређењу § 98. грађ. суд. поступка који вели: »тужитељ је дужан у тужби тражити поред главног и све што јв сиоредно. као интерес и т. д. и тач. 211 зак. о таксаМа где се плаћа 3% на главно и интерес и т. д. С друг стране кад се зна, да је интерес пертименција капитала; да капитал може бити без- интереса а о интересу ни говора пе може бити ако нема каиитала, јасно је с обзиром на наведене зак. прописе, да је наш законодавац под изразом „главно" замишљао само капитал, и да се према истоме има и одређивати надлежност суда. Још коју реч о овоме. У § 602. грађ. зак. вели се: „ако лихва није уговорена али је време плаћања опредељено, зајмодавац има ираво лихву закону 6°/ 0 искати. Ово нам даје довољно доказа, да интерес не мора бити иредмет сиора, јер њега има и без да је уговорен,