Branič

Г.РОЈ 3 И 4. М А-Ф И Ј А СТР. 279.

$'а«Г (1са.1и), да је доиста прави човек ( л оти џ Ј и да докаже,, да не доиушта, „да му. ни муха не аадне на нос к (па тивћа зирги /а пазиЈ. Лака увреда има за њ исти значај који и тешка. јер и једна и друга могу да причине, да изгуби онај ореол, који му је потребан да би улевад аоштовање. Зато он Ј 7 дара и дави за буд зашто. у једином циљу да пе би био сматран за ргг сагидпиш (мекушца), јер би у овом случају иостао (реГрџ х11 &{Иап, [камен, који сваки може да гура ногом куд хо &еј, а то значи човек, кога може свако да вређа и обмањује, а да не буде за то кажњен. Сем овога мафијозо је непрекидно у борби са правосуђем. Ако удари кога, он је у опасности да буде затворен у Тамницу,. за то што је ударио: а ако њега когод удари, за то што му закон омерте забрањује, као што он већ и сам зна, да чини доставе или да исказује сведоџбе, које би повлачиле осуду кривца; ако најзад, не би ни сам никога ударио. нити би ко њега ударио, али би само видео где се врши неко кривично дело, он је тако исто изложен опасности да оде у затвор као лажан сведок. У кратко, живог је маФијозов несносан и паклен. При свем том он се чврсто држи својих странпутица, јер нема пи најмање поверења у законе и правосуђе; он по нагону осећа одвратност према постојећим властима и законској моћи: он сматра да оне неће да га. заштићавају, већ да га угњетавају и да га обмањују. Откуда може да долази овако чудповато осећање? Шта је узрок тако мрском а тако дубоко укорењеном убеђењу ? Изнаћи узроке овоме осећању и овом убеђењу, значи открити ирвобитно порекло мафије, значило би разумети њен истински смисао, и најзад значило би наћи иајподеснија средотва, да се она успешно сузбија. Нека ми је допуштено да брзо и што је могуће у краће испитам узроке, о којима је реч. Сицилија је, због својега геограФског ноложаја, због своје плодности и лепоте, била од вајкада предмет жудње свију народа који су владали Средиземним Морем. Њене су лепе пределе често плавили странци, који су долазили да је оиљачкају и угњете. Феничани, Картагињани, Грци, Римљани, Вандали, Готи, Византнњани, Арапи, Нормани. Анжујци и Арагоњани — наводим само историјско доба — прелазили су као каква страховита холуја преко овога чаробног острва, и трудили се да га покоре покољима, насил>ем и најпрепреденијом тиранијом. Али ни један народ на свету, никада, ни у једној епоси, није противстао онима који су хтели да га подјарме, са тако уиорним тако поносним и несаломљивим отпором, као Сицилијански народ. Феничани и Картагињани, који су успели да се дочепају најбољих тачака на Сре-