Branič

стр. 280.

б р а н и ч

врој 3 и 4.

диземном Мору, Сардиније, Корзике и великог дела Шпанијеј нису, ни поред двостолетне борбе, најстраховитије од свију, које историја помиње, успели да овладају Сицилијом. Ови ноносити острвљани гледали су, како се пале и из темеља разоравају најнапреднији њихови градови: Селинонте, Химера, Агриђенте и Месино: гледели су како гину у пламену и развалинама, становници, који беху остали, заједно са старцима, женама и децом. Али, и поред свега тога, они не положише оружје, нити се признадоше за побеђене. Грци, такође немоћни да освоје Сицилију, осташе у њој као насељеници, као гости; и најпосле се иомешаше са урођеницима. Римљани, ма да су били силни, чим ступише на ово острво, на нозив Мамертињана, уверише се да су Сицилијанци били за њих озбиљни непријатељи. II поред Марцелових победа, када су Римљани држали да су покорили градове, које су били освојили и у којима су, по своме обичају, били оставили војску, ипак су се •ови градови брзо побунили: и Римљани су могли да их понова освоје, једино благодарећи вероломности и издаји. А оне вароши које још не беху освојене, кад сазнадоше за вероломан и крајње неправедан покољ у Ирми, далеко од тога да се потчине из страха као што је Марцело мислио , изјаснише се отворено противу Римљана. Доцније дочекаше Рпмљани у Сицилији три страховитаустанка робова, који су брзо следовали један задругим; Лукулове и Сервилијеве легије беху сатрвене; а одјек овпх устанака распростре се и у Италију и загрози величини Римској. Али нашто да одуговлачим ову ствар? Римљани су свакако могли са вером и другим намесницима да опљачкају Сицилију; али је њихово господарство над овим острвом било вазда нестално и оспоравано. Што се тиче владанине Вандала, Гота и Византињана, о томе и не говорим; јер, као што се зна, она је била пролазна и кратковремена. Арапи беху већ срећнији али за то што су били умерени а у исто време и радљиви. Међутим, ма да <су они обогатили земљу и унапредили је, ипак су се СицилијанцИ! немогући подносити њихов јарам, ослободили од њих и помаглли, у том циљу, Норманима да их одагнају. Тако се у Сицилији утврди Норманска монархија, али по вољном пристапку самих Сицилијанаца, свечано објављеном на Божић 1130. На тај је начин Сицилија имала свој парламенат скоро педесет година раније од Инглеске. Сицилијанци су се врло чврсто држали ове слободне установе; н успели су, са променљивом 1-рећом. благодарећи херојском усиљавању, да јој прибаве поштожања у току пуних седам столећа.