Branič

отр. 282.

б р л н и ч

број 3 и 4.

ио својој ћуди, која је стварала завере и побуне да би боље утврдила своју власт, којом се служила да иоштеним грађанима онемогући живот мрским гањањем, док је међутим рђавим доггуштала да чине зло. И тада је Сицилија виђала краљевске намеснике, као што је бпо Марки Уго деле Фаваре, кога је Фердинанд II. морао сам да смени „због строгости његове владавине и због свирепости његових необузданих страсти®, виђала је државне заступнике, који су, као Червија ди Катанија, који су у исто време били и кријумчари. и заповедници, и судије и чувари : који су осуђеницима поново продавали оружје; што им је пре тога било одузето и који су пуштали кривце из тамница да поново врше крађе и убијства; виђила је разбојнике који су ударали намете на вароши и оружане чете, које су јуриле по селима да наплаћују уцене. Отуда је и дошло опште незадовољство и потпуно заслужено презирање према управи земаљској и властима, које су је представљале. Ова владавина нереда и неправде осетила се нарочиго у нижим друштвеним слојевима. Властела п богаташи благодарећи важности својега имена, кварежу и моћи коју су неоправдано присвајали, доиста нису имали сувише да страхују од земаљске управе, само ако су се уздржавали да се не занимају политиком: и они успеше тиме да владају слабијима и да их угњетавају, као што су вазда чинили за време Феудалне периоде, која је, као што, се зна у Сицилији трајала веома дуго. Дакле историја нас учи да, када јавне власти извесне друштвене сталеже не уважавају и пренебрегавају, када закони и иравосуђе не обезбеђују гарантије, које су неопходне да би се могло живети у друштву, онда се почињу нагло множити ванзаконске установе и удружења, која иду на то да заштите живот и интересе напуштених. Сент-Вем [ЗаМе-Уећте) Жакерија (Јадирпе), Беати Паоли (ВеаИ РаоЦ) и друге секте, које су се појавиле у разним епохама и на различитим местима, нису ништа друго до израз ове друштвене бољке. II доиста у Сицилији, под хрђавом владом Бурбонаца образоваше се неколико особених удружења, којима је био задатак, заједничка одбрана својих чланова. Пијетро Улоа, државни заступник у Трапану, у једном поверљивом извештају о економском и политичком стању Сицилије написао је Паризпју, министру правде 3 августа. 1838, ово што иде: »Нема службеника у Сицилији, који се, није понизио нред неким моћнијим и који није мислио да ое користи својом службом. Ова општа поквареност дотерала је народ, да прибегава ванред-