Branič

98

Б Р А Н II Ћ

више формп, на два века после Хобеса, кад су Момзен, Штраус и Блунчли уводили а учинили да у историји преовладају фаталистична гледпшта Сшшозина. Хегел има у своме генпју сувпше гипкости и универзалности кад не симпатише ни једној од противних концепција о истом циљу, па га ииак воде његове прешоставке ка либерализму и истом цнљу. Али како је постпгао измпрење? г 1ребало му је за то да жртвује сав свој филозовскп систем, у коме је индивпдуалност апсорбована у активптет и покрет природе, — по коме је систему, Бог још несавршен, изолован човек није ништа, где су држава и суверен све, јер они све стварају, сам народ ван суверена преставља само неједнообразну масу. Његове теорпје о држави и индивидуи, као што је то приметио Алберт Силер, не би одбацпо Фридрпх велики 1 . И кад је у Сорбону 1828. г. Виктор Кузен присвајао немачке идеје о ширењу раса, о народима којима је намењено да господаре, јер они престављају идеју, која ,је најсагласнија са општим духом епохе, кад је чинпо ову апологију победи и силни, која му је тако често пребацивана, ну, коју је доцније и сам напустио, кад је доказивао моралност успеха = како бпва најбоље побеђен онај који то заслужује да буде, — Кузен је то говорио као ученик Хегелов. Тако по немачкој идеји, и то је оно што је показује, обожавање силе чинп део обожавања природе, општег, мистерије. У осталом реч је о сили у свој њеној иуноћи т. ј, интелектуалној сили сједињеној (нема сумње о томе) са физичком силом. Симбол интервенише да каже уобразиљи: сила је знак права. У томе, као што смо казали, има мало ироније. Мисле да откривају принцип, а диве се нритворству и лукавству, а брутална је сила, лукавство — иронија права. Тако, каже г. Фуиле — кад се „апсолутно" тако прикрије и лукаво употреби, замислимо шта ће моћи бити народ, који .је у иосесл.ји апсолутног." Немци не воле јасне идеје, често с разлогом, јер су често лажне и скривају погледу један део стварностп, управљајући га на само једну тачку. Ипак по некад треба добро објаснити оно шта управо хоћемо да кажемо, и знати куда тачно води пут, којим идемо. Шопенхауер се нпје бојао да јасно каже: „у човечијем свету, као и у животнњском, влада сила, а не право.... право је само мера свачије моћи." А г. Марк Штирмер још мање се жури да истпита какав може бити први иринцип права: „шта ме се тиче право? не треба ми. Оно шго могу добити силом, то пмам и то уживам. Оно чега се

1 Види чланак. I/ АИета^пе (Зершк 1|еЉп|1г, раг Сеуу Вгић! и 1/ез е^иДез 81Г 1' А11етап§пе роПИсЈпе раг АпДге I ећоп. (1 јо Тетр^, 1о Зе ; >1;. 1890.)