Branič

ИДЕЈА О ПРАВУ

не могу дохватити, одбијам и нећу да се хвалим, тешећи се, са мојнм мниним незастаривим правом." Бво пута који смо прешли. Ово је још јаснпје од оне фамоане фразе: „сила ,]е над нравом," која, у осталом, не изгледа да је изречена вериа тексту. Боље је свршити са појмом права и уништити га, ако се може, из свести, него ли што се ради објашњења шта је право, киже: да оио иде увек упоредо са силом, да га сила прибавља и да гледајући једно треба предпосгавити и друго. Да је право имало увек силу, да је сила увек имала право не би видели онај мобилнтет у људским догађајима. Право не би било уз Наполеона четрн^ст година непрестано, и све до Бородина, а окренуло се противу њега после неколико дана у Москви, са њим у Лицену, Боиену и у Дрезди, идуће године, а оставља га у Лајпцигу. У свима моралним проблемима имало би само да се истражује најјаче; најслабије не би требало само да се покорава сиранији, требало^би да поштује угњетача. У опште са принципом тиле пндивидуа је потпуно жртвована, јер је она према већини сама слабост, било да ову већипу представља владалац или да она директно врши власт. Док су Франпузи у питању б праву сувпше често губилп из вида колективитет, Немци опет дају сувише малу вредност личности. Извесно, сила улази знатнпм делом у идеју права, то ћемо видети у скоро. Извесно, желети је да сила не изостане иза права. Али то није разлог да се смешају, и од свега што је говорено о овом иредмету, изгледа да је највише смисла имало оно што су Французи казали: „Правда је без силе немоћна, каже Паскал: сила је без правде тиранија. Треба дакле сложити правду и силу, а да се ово постигне треба да оно што је право буде силно, и да оно што је силно буде ираво." А Јозеф Жуберт каже изврсно: „сила је гаранција права, но, не и само право." II Тако историја, коју су испитивали са неком тајном надом, и призивали у помоћса широким аспирацијама; историја и идеализам довели су Немачку да заузме овај цоложај према праву. Привлачност природних наука и њихоиа веза са, иозивитизмом, механички појам о општем, и биолошко гледиште на човека, били су општији и дубљи узроци расипању моралних принципа и скептицизму, који се придаје идеји о праву. Г. Каро отворено је обзнатшо ове узроке, које је већ раније пре петнајест или двадесет година погађао, исповедао, а последњих година свога живота освештао је своје учење, давши мујош већу