Branič

важност и сасвим га истакао. Његова је студија о моралу остала недовршена, али он је учинио те је добила превагу над опширним испитивањима о интелектуалном покрвту, која су произвеле савремепе теофије о природи. Овим путем, противно ономе, којим идемо из навике, полазећи од метафизаке да доснемо до морала, оп се надао без сумње да ће боље расветлит.х своју главну мисао, узајамну зависност ове две идеје: моралне идеје и идеје о Богу. Има две иротчшне концепцнје о васиони, са којима можемо довести у везу већину напшх пдеја. Првом се ствара највиша мпсао, која хоће морални као и физички поредак, то ће рећи: хоће добро, правду и милост, али правду пре милости. Друга претпоставља да је свет произашао из случајне комбинације елемената, кретања слепог меканизма, игре силе п случаја. Она посматра човека према њему самом и њему сличним. Шта је право? Обавезно правило за вршење правде. Правда, говорпли су стари, то јз воља да се учини свакоме оно што му припада." Дефиниција је мало нејасна. Она порађа одмах питање: шта је то што сваком припада? Недостаје јој појам о законптој употреби принуде, које практично питање поставља идеја о праву. Има много модерних дефиниција о праву. Споменућемо овде једну — г. Босирову 2 — која каже да је право, посматрано у лицу, које га Има, својство, по коме оно може чипити или имати нешто. Додаћемо, то што нам изгледа битно, да по овоме својству оно може употребити силу, да натера друге бар на уздржавање, кад штои да захтева њихову сарадњу. Право је основ, који допушта да се прибегне принуди, људској санкцији законите ревендикације. Пристанак разума на идеју о стварању интелигентног и слободног свега довољан је да оснује и предржава право. Ипак то не значи да је право друго што а не божанска воља. 3 „Оно је у мудрости Божијој, не у његовој сили," — говорио је Лајбниц. Божпја је правда сувечна са њим, јер не замишљамо Бога, који не би био увек праведан, или којп би могао ]едног дана престати то да буде, што би значило изгубитп се. Али ако ова апсолутна правда, ова пајвиша мпсао, која влада бићима и феноменима, у неком циљу, има реалност изван нангег духа, онаје сам Бог. Идеја о правичном води на идеју о Богу, као што идеја о Богу води на идеју о правшшом. Само се један једини предмет намеће за веровање и то је увек Бог. 1 Сопзкапз ећ регскЧиа уокт1аа 8ит ст^е ШћиегШ. (1пзШи+-. Де 1изишеп ]1уге 1. (I) 2 В. ]Је8 Ргтсгрек с1и <1гоЈ+. сћег А1сап. 2 Ри1еп(ЗогГ оснива право једино на божијо.ј вољи. 8екге+ап види у правди сакође само божију слободу.