Branič

ИДЕЈА О ПРАВУ

101

Вера у егзистенцију апсолутне правде оснива обавезу, јер Ге човек д.ужан да своје владање саображава правилу, које се покааује у његовом духу као наметнуто надчовечанском влашћу. Чим се удалимо од ове просте идеје, ако, као спиритуалиста, избегавамо да исповедимо своју веру, не хотећи да она посредује без иотребе и држећи да ћемо се тако лакше рааумети са иротивншшма; настају тешкоће. Оне су врло велике за партизане ап олутне негације, чистог материјализма; није лакши задатак ии позитивизму, јер и ако се он задовољава да учини ограду, и ако баш понекад и долази на вишу идеју, готовк религиозну, о непознатом, којп личи веома јако на пдеју о болганству, ииак он отуда не пзводи апсолутно никакав закључак. Доктрпна еволуццје предузела је да објасни свет и човека, морални свет као и физички, помоћу хипотезе, која одлучно одбацује крајне узроке и не пушта да се у стварању игде примети интелигенција у делу, надприродна воља у радњи. Ипак нам не каже како је створена природа; у почетку је природа била тако рудиментарна, тако једнообразна, тако мало чудна, да питање о овоме, без сумње, не би било без вредности. Чудо би било у изненадној појави потпуно органнзованог света, јер ништа не почиње са дефинитивном организацијом, никаква организација није дефинитивна, нпшта није трајно. Тамне магле, које видимо на небу, а које ће постати звезде, уче нас игга је била цела, природа у својим слабим почетцима:. Природа се развила из кретап.а, из једног дубоког шзиз-а, како каже Ренан, из једног хтети живети, као што каже Шопенхауер. Материја, сукцесијом ступња, бескрајношћу мало различних феномена, свршава тиме што добија ирецизиу одређеиу форму; постаје земља, постаје биљка, постаје животиња. Било да потреба ствара орган, по хипотези Ламарковој, било да је, по Дарвнну, срећан акцидан створио преимућство у корист једне индивидуе, ова се пндивидуа даље развија на рачун сво.ји\ 'ч 1 племешп;а и наслеђем пренаша исто преимућство на своје потолетво, феле, које пошто се један пут створе животном конкуренцнјом п сетекцијом, усавршавају се и диференцирају једна од друге, потискујући бића, која нпсу способна за егзистенцију. Видимо да се у датом моменту појављују виши облици живота, бића, која су обдарена интелигенцијом.и разумом, способна за напоре у опште, која имају друштвени инстикат. Човек има животињско порекло. Нпје потребно да произлази од мајмуна; може ироизлазити, као и мајмун, из примитивног типа, који би био потпуније и срећније модификован код човека. Од оног дана од када .је његов мозак постао способан да зачне апстрактну идеју и када је обдарен способношћу за говор, његова