Branič
96
БРДННЧ
Изгледа да се добило у политичком поретку ствари. Ако револуција задовољава тако опште и тако велике потребе, зар то није довољно за њу? Али је револуција гледала у своме иолитичком делу само средство, политичке устаиове нису били њени једипи цил 3 еви. Она је хтела добра, која може само политичка слнбода да прибави. Интересовала се проблемом; нп.је јбј било све једно: хоће ли идеја, из које је постала, а којом су се оиако страсно бавили наши очеви, изаћи жива или пе, из ових нечилостивих анализа, у којима се тзрди: да се растура њеп приицип. У овоме прогресу, који је учињен у праву, нису у питању позитпвни закони, ко.ји унрављају народима. Они су оно што могу, често непотпуни и савршено се дају нападатп, намећући се само као факта, која треба подносити до онога шго се добије кад се реформишу. Али треба знати: да ли је прпродно ираво, које је одавно сматрало за дужност да инспирише писане законе и да их тумачи, тражећи да му следујемо кад ови ћуте, — у основи што друго а не највиша илузија? Треба ли дакле ирестати са допуштањем егзистеиције једног првобитног нрава, једиог скупа ирерогатива, које припадају својству човека, по којима сматра себе као циљ т.ј. као ствар какву, коју може ио потреби ревеидицирати сплом? Могу ли двојица тамо где престаје царство писаних закона, у пустињи, држати да им је све допуштено једном према другом? Зар слабпји нема никакво право? И у погледу на распре, које се појављују чеђу пародима, а за које нема закопика, по коме би се могле расправити, треба ли рећи да онај иарод има право којије јачи? Кад држава персонифицирана у једном поглавару или скупштшш заповеда грађанима, може ли оиапосвојој вољирасполагатиживотом иидивидуе илињеном чашћу и њепим имањем, наиадати њену свест? -Зар нема освештапих п иеприкосновених права, која лице може ревеидициратп искључпво, јер је оно личност, или која му припадају по природи ствари, а која му позитивни закоии не могу одбити? То су толика питања, која нове школе решавају лако говорећи да нема природног права. Али ово уништавање још није свршена ствар; дебата није испрпена и далеко је да се дође до опште сагласности о томе. I Многи су узроцп песлагања. Држимо да међу најглавнпјим можемо показати ове: На ирвом је месту тежња пзвесних школа да све у историји објасне фаталним узроцима; начлн иосматрања, којп тежи да факта акпептирамо не само као неизбежна, већ као и законита у колпко су неизбежиа, и по томе да оснује право на сили.