Branič

ДРЖАВНИ САВЕТ

607

Устав а законом од 1861. године важност Државног Савета још је више смањена. Повећавање и смањивање моћи Државног Савета најбоље се огледа поред осталога у односу Саветника према Кнезу. Да би се што јасније показале' разлике тога односа у разним фазама развитка Државног Савета, ми ћемо упоредно изнети одреабе Устава и свију закона, који су му следовали а да би видели у каквом су односу Саветници били према Киезу, потребно је расмотрити ово: ко поставља Саветнике и како се они смењују. I Постављаље Саветника 28. — а) По чл. 8. Устава Кнез је имао право, да поставља Саветнике као и остале чиновнике по својој вољи. Тај члан гласи: „Председатељ совета као и чланови биће Тобом (тј. од стране кнеза) избрани, под условом..." 0 условима, који се траже од кандидата, биће говора доцније, када дође на ред питање о организацији. Овде ћемо само констатовати, да је Устав у погледу постављања саветника, ове изједначио са осталим чиновницима. 29. — в) Закон о Устројству Државног Савета од 27. априла 1839. год. одмах је отишао корак напред. По члану 3. тога закона, Кнез није могао постављати саветнике онако како је хтео, јер „тога ради у случају таквог избора, нужно је најпре предлог и мњење Савета." То значи, да је Савет поделио право избора нових Саветника са Кнезом. Кнез није могао поставити некога за саветника, ако није имао пред собом саветски предлог а Савет пак није могао протурити кандидата, ако Кнез не би пристао, да га постави. За постављање нових саветника дакле по закону од 1839. године била је потребна сагласност кнежеве воље са саветским мигиљењем. Само је четири месеца требало да протече по обнародовању Устава, па да Савет у првој прилици, која му се указала, јасно испољи тенденцију за ограничавањем кнежеве власти у своју корист. 30. — с) Закон од 3. маја 1858. године представља кулмпнациону тачку саветске моћи у свему а највише у погледу односа саветника према Кнезу. аа) Уставом а такође и законом од 1839. године није