Delo

350 Д Е Л 0 Надувах своје гајде тада; Поточић шуми преда мном. А на обали мома млада Венчић је плела пажњом свом. Њојзи ме вукла судба силна... Ах, сине, беше то Напна! Ја к њој — и пламен слатког нада За дрски поглед бп награда; Познадох љубав душом свом, С небесном њеном милнном II мученнчком горчином. „Кад мину года половина, Са стрепњом бол јој казах свој, Рекох: „љубим те, о, Наина!“ Али на уздах скромни мој, Наина гордо погледа ме, Једнно себе љуби та, Без срца баци поглед на ме: „„Пастиру, не љубим те ја!““ „II све ми мрачно, днвље стаде, Колеба, шуме зелене, Пастпрске игре милене Не зблажи шпнта моје јаде. У болу срце сахнут' стаде, II најпосле доконах ја: Са фннских отнћи поља, Неверних мора нучине С дружином братском бродитн II бојном славом добитн Наклоност горде Наине. Сакупих .јато бораца, Злата и борбе жељннх вазда. Првн пут тнхн крај отаца Витешки зачу звук мачева II шум немирних чунова; Смело су шајке заплнвале Са јатом храбрих другова, II десет лета снег п вале