Delo

352 Д Е Л О Осећам тугу, и кад — кад У прошлост мпс о мене посп, II по седој мп брадп тад Круни се суза, лнце роси. „Но чуј, у крају рођеном, Међу браћом мп сиротном, Наука ту се чува дивна; Под оном вечном тишином, Сред шума, у глуши дубокој, Нрачарн живе од давнина; К мудрости дивној и внсоко.ј Мисли им дижу нолет евој. Свак чује њихов глас ужаснп, Шта беше н шта мора бити; Вољи су њиховој подвласнн II љубав н гроб страховнти. II ја. помамљен душом жедном, Реших, у јаду недогледном, Нанну, чарнма стећп; II гордо срце моме хладне ГБубављу страсном ужећи. Похитах у крило слободе, У удаљених шума сен; Међ врачарима, усамљен, Небројне провео сам годе. II наста давно жељени час; II тајна страхотне природе Мом уму поста правн крас. Упознах силу заклнњања, Мету љубави и чекања! Наина, сад си ти моја! Иобедио сам — мишљах ја —. Алн истински победилац Беше мој удес, зли гонилац. „Вамаштан надом млађахном. У пламу жуднога чекања, Вапочех своја заклињања Дусима. II у шумској тми