Delo

РУСЛАН II ЉУДМПЛА 353 Пролете стрела громовита, Чаробни вихар затутњи, Земља се љуљну пода мном... У том се створи преда мном Старица увела и седа, Очима уналима гледа Згрбљена, с главом дрхтавом; Жалосне старости руина, Ах, сине, то беше Наина!... Душу мп следи страшни страх, С грозом сам призрак погледао, Чисто још нисам веровао II од једаред заплаках; Шта видим? Ах, тн си Нанна! Где оде твога лица чар? Како шнчезе сјај, милина, Пзневерило те небо, зар? Кажи, давно ли, напустив свет, Растах се ја с душом и милом? „„Четрдесетог лета цвет!““ Одговор њезин беше клет. „„Седамдесето већ се свило; Ех, шта ћеш!““ — запишта .јој глас, „Много се лета угасило Пролећа нашег мину крас, II лнце нам је остарпло. Но чуј, то нека не мучп нас Што мину младост мирпсава, Мало сам можда и грбава; Што бејах онда нисам сад, Живахан, мио цветак млад; Но за то“ — мигну брбљавица „Тајну ми чуј —ја сам вештнца!" „П истпнује одала; Нем и као скамењен пред њом, Ја бејах права будала. Са целом мудрошћу својом. Ал' шта најгоре дочеках ја, Чарање мени нахудп самом, Лело, књ. 31.