Delo

354 Д Е Л 0 огрбљена моја богнња Страсно мн приђе с новим нламом. Осмех јој њушку рашири тад. II гробним гласом старп гад. Шушљетну љубавно тепање; гЗамисли моје очајање! Дркћем, а поглед блуди гор; Тресући главом искашљала Вештпца страсни-разговор: „Тек сад сам срце искушала; Премили друже, ах, оно ;3а нежну страст је рођено; Чуства се буде, умрехја! Љубави моје срце жудп, Да те прнтиснем сад на груди, 0, мили, горем, горем сва!“ II међутим, да горки дан! Намигну усалим очима, II међутим, за мој кафтан Дохвати коштавим прстима; . Ах, у том часу, премирах, Склопивши од ужаса очи; Не могах дуже, нагло скочих Побегох с криком у тај мах. А она тад: „о, недостојни! Ти ми узмути век спокојни, Невине моме трну сни! Напна прими твоје жудн, Ти презре — ето, то су људн, Пздајством дишу онн свн! Ах, саму себе криви ти; Што он саблазнн јадну мене, Дадох му дражн нељубљене ... Пздајо! Ал' нек стрепп сад Разбојник мома, одљуд, гад!“ „Тако се сврши. II од тад Усам.љен живим V самоћи, Сносећи мпрно удес свој; Старца ће, мних, утешнт моћи,