Delo

РУСЈ1АН II ЉУДМИЛА 355 Природа, мудрост и ноко.ј. Мено изгледа поклонница, Ал' она чуства немила, Махнула није помамница, II плам познога огњила У злооу сад је ооратпла. црној души гајећ' зло, Вештица стара на тебе сад Коварство своје лије сво; Но није вечан земаљски јад!“ Витез је помно слушао Причање старца; будне очи Није му дремеж склапао, II тиха крила тамне ноћи Вамишљен није слушао. Но већ се данак јав.ља жарни... С уздахом витез благодарнн Врачара старца загрли; Нада му душу обгрли; Помамног хата свог обисну Руслан је спреман за пут свој, У седло скочи, силно звизну... „Не остављај ме, оче мој!“ II по пустоме каса лугу, А седи мудрац младом другу Довикну сада: „срећан нут! Праштај, и љубн своју другу, Савету старца веран буд !“ (Наставпће се) •23*