Delo

Д Е Л О 358 свима главннјим европским језицима. II у бољим часописима већ данас почешће сусрећемо приче, новеле и песме преведене са хинеских оригинала. Сем тога наилазимо и на воћп број ваљаних и интересантних критичкпх студпја, између којнх се нарочнто одликују студијепознатога бечког критичараОио Напвег-а. Још у најстарпјем добу, у добу предисторијскоме, Хинаје била културно сргдиште, тадашњег света. Она је моћно утицала на развиће и цивилизацију, познијнх старих држава: Аснрије, Мисира и Јудеје. Библија нам — у еврејском тексту — прнча, како су: „народн, који у почетку говораху само једним језиком, нагрнули са Истока и, посели равнице у земљи Месопотамијн". Без двојбе. ови народи, о којима нрича Библија, беху хпнеска племена, која са североистока азпјског, населише азијски занад. Ова мешавина Хинеза са Еврејима, довољна је да нам објасни ону сличност, коју сусрећемо у поезији ова два народа. На исти начин, даје се објаснити и она једноликост, која се примећава у поезпји Арапа и Хинеза. Утврђено је, да је Арапска у седмоме веку после Христа, стојала у врло живоме трговачком нромету са Хином. Облицн арапске поезије из овога доба, као и доцније, сасвим се нодударају са оним облицима, које још много раније налазимо код Хинеза, из чега се, с правом, може закључнти, да су те облике, у седмоме веку, са многпм другим примили од Хинеза. Ако зађемо у најстарија иредисторијска времена, то ћемо наићи на веома развијену лирску уметност код Хинеза. Док међутим од епа и драме не налазимо ни трага. Нрема овоме, Хинезе можемо карактерисати као народ чисто лирски, који нрема семитским и аријским народима, заузима протпвположено место, почем код њих далеко претеже епска поезија. Хинески језнк еастављен је из једносложних речн, које, услед гласоудара, пењућег или снуштајућегсе, добијају различан значај. Бечки критичар ОМо Напзег тврдн, да се хннески стиховн дају најбоље пренети у трохејнма и да се њима најбоље даје пзразпти хинески нагласак стихова. Најстарнје хинеске песме, састоје се већнном из редака од четири речи, које се такозваним арапскнм сликом спајају у строфу од четирн, шест или више редова. Најстарнје хинеске песме, које су очуване и, за које се зна, то су оне песме, из збирке Конфучија (хннескп: Конг-ФуТсе). Њих је Конфучије г. 483. пре Христа сабрао, уредпо и