Delo

60 Д Е Л 0 задрже у тамиицама, па п онп почеше да лупају главу, на којн бп се начнн најбоље пнлићн могли заштптити од прозирллших очнју чувара. Чим би се у ходнику чуло звекетање кључева чувара, дотрчали би њнх двоје троје у ћелију до јаве Хлопухину о опасностп н тада би одмах пилпће сакрнли у рукав од његове собње хаљине. Ово је чинило п шалу н задово.љств<> осуђепицима... „Кј, вп кокошијп генералу! Толико снаге поред толицно памети!“ реклн бн му по кадшто неки озбиљнији осуђеници подсмешљиво, алп би ипак почешће кокошијем генералу давалн по некн практичнији савет, као пгго би ночели да размпшљају шта ће бити кад кокошка почне да носи јаја... „Слушајте браћо, овај мали жути спгурно ће бити кокошка... Цнп, цнп, цип... Нек те ђаво носи!“ Овако би нх вабпо смешећи се по нешг брадати осуђенички главешина, који је многи људски жпвот, чак и невпне деце, имао на својој савести. Нови перјати становници тамнпце, освојпше осуђеннчка срца а ц самн посташе за кратко време као нека мпла, размажена деца... Чак и пз других ћелија често долажаху осуђеници, да виде љубимце осуђенпчке, и да се са њпма ноиграју. Хлопухин, кога су до скора сви мрзели и презирали и који је у опште важио за суровог и неосетљивог човека, постаде од једном предмет опште пажње и њему ова часна улога необично ласкаше. Од прилике после две недеље, пилићи нарастоше толико, да је већ било опасно држати их у соби; они добише перје и крила и почеше да лете, тако, да је било немогуће да се на први сигнал ухвате п сакрију. С тога општим решењем би закључено, да се прекодан пилпћи пусте на двориште у слободу; тамо је увек било разних перјатих животиња, голубова, црвендаћа, сврака и гавранова, тако, да је чиновницима било немогуће да ова два иилета распознаду у овој шареној гомили. Овај се рачун показа као сасвим добар. Пилићи су слободно тумарали по кухини и по дворишту. Пред вече они би рано, још пре контроле (према кокошпјој навици да рано иду на легало) донели у предсобље осуђеничког купатила и ту би мирно заспали на .једној мотки, која је ту за њих била намештена. Једном речју, све је ишло да не може боље бити, тако, да је изгледало, да ће ту осуђенички љубимци, ако пе за вечита времена а оно бар задуго моћи живети.