Delo

Д Е Л 0 Е'2 ворене боје. Али се ои нп у чему није ироменио у својпм навикама: са својнм дугим лабудастпм иратом, кога је нрн сваком п најмањем сумњивом звуку испружао п са својпм необичпо внсокпм ногама, он је лнчио на тицу ноја, као што је впдимо на слнкама кад је ловцп гоне. Чпм би свануло, Хлопухпн бп са комадом хлеба отишао у дворнште да потражи своје љубимце. „Жутовољка“ бн одмах нстрчала пред њега, чпм би га опазила плп његов глас чула а орлић бп у гордој позн чекао поиздаље. „Гле тн неблагодарног скота! Чаборавпо сн ко те је избавпо н очувао?“ гунћаст би Хлопухнн, који је већ давио о себп уобразио бно, бог бп га знао зашто, да их је он спасао од нензбежне пропасти. Алп орлић не поклањаше нп најмање иажње овпм његовпм прекорима те н сада као и пре не хтеде да буде пптомпјн. II баш због тог његовог нагона за самосталношћу п слободом, већина осуђенпка волела га ,је п изналазила код њега неке необичне особине. Чак су неки стали тврднтп, да то и није петао, већ права тица, коју је кокошка нзвела из јајета неке „слободне“ тпце. „Орлић вам је нстн као што смо н мн, један осуђеник“ чешће би рекли о њему, посматрајући са задовољством гордога петлнћа. „Шта је „жутовољка“ спроћу њега? Лака роба! Он бп своју слободу свакоме продао за једно зрно жита, али овај други — то је момак...“ „Занста браћо, шалу на страну! Њему је његова слобода милија од свега на свету.“ Једнога јутра, кад је Хлопухин као обично пошао да потражи своје љубимце на буњишту иза кухиње, оста као скамењен; недалеко испред њега чучао је један малени осуђеник у жутој болничкој собној хаљини а пред њиме једва корак два стојаху пе само подмитљива „жутовољка“ већ п „орлић“ и то сасвим новерљиво и без икаквог страха. У срцу голнјатовом осећај суревњивости према своме срећиоме ривалу брзо заменн страх: он познаде свог смртног непријатеља Билинду. Хлоиухин хтеде опрезно да умакне али већ беше доцкан; Киргиз га је већ био опазио, те му повика: „Види, види, Хлопуха, баш ме се ништа не боји... он разуме мој језик. Кр!... Тр!... Гр!...“ Поче у своме гутуралном дијалекту, приближујући се лагано орлићу. Изгледаше као да је орлић заиста разумео шта му Киргиз говорп, он га пажљиво посматраше разумним његовим очима и не хте да бега.