Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 63 Али Бплинда не хтеде да злоупотреби љихово поверење; стаде мало иоиздаље од њих и поче да им баца мрве од белога болничког хлеба, које они брзо и халанљнво сташе да гутају. Бплинда погледа Хлоиухина триумфирајућим погледом, у коме не беше ничег другог до радости и задовољства, о чему се Хлопухгш потнуно уверпо те и он поче да се весело смеје, кезећи зубе: „Гле тп само скота, заиста се не плаши!... а кад би му ја пришао... II занста, тек што је учшшо два корака ближе, орлић остави мрве, испружи врат и једну ногу подиже за бегање и тако узнемирен поче да посматра свог старог господара. Хлопухин се ггонова осу с погрдама а Билинда удари у смех. Затим крвни непријатељи ступнше у пријатељски новерљиви разговор. Од тога дана отиоче тесно пријатељство пзмеђу њих двојице. Кад не .би могао из макар каквог узрока Хлопухин да петлића надгледи, то би га Билинда застунпо у његовој дужности, а кад би Билинда био болестан, те није могао да изађе из болнице (он је још непрестано кашљао после оне ужасне зимушње туче), Хлопухину би било нразно и досадно те би заједно са својим љубпмцима жудно погледао на ону страну, одакле се појављивала жута хаљина Киргизова. Са тнм би се обично свршило, да Хлопухин иде у болницу, не могући дуже сам да издржи; тада би прншао његовоме кревету и упитао би га полагано својим суровњч животињским гласом: „Ти татарска образино, кад ниси могао да дођеш, зашто ми јавио ниси, јес.у лн кокошке нахрањене?“ Билинда му ову суровост ннје за зло примио; нанротив, он би се подпгао у постељн па би га радосно запитао, пошто би му на прво ннтање одговорио: „Је ли, пријатељу, зар Букаи ннје „тнце“ још спазио? Чувари ти ништа не рекоше? „Шта имају да ми кажу?“ одговорпо би му Хлопухин шмркајући равиодупЈно носем. „Ево ти мој хлеб, пријатељу... Што остане од тица, можеш појести! Мени не треба“. Хлопухин би узео хлебац, испио бп Киргизово млеко и тпме је била свршена његова посета.