Delo

ПОРОДИЦА. ПОЛАЊЕЦКИХ 113 „Ннје моја крпвпца — помислио је — ја сам баш имао тврду намеру.“ А кад су даме већ седале у кола оно осећање лакнућа претвори се у жаљење самога себе. Помислио је на своју самоћу, да нема коме да преда пи славу, ни имање, помислио је на своје осећање према госпођицп Ратковској, а нада, коју је она у њему будила, од искрене симпатије којом је према њој задахнут био од првог впђења — и у последњем тренутку се осмелио. Он пружи руку госпођици да је води колима, па рече: — Молио ме господнн Основски да донадпем још који пут до његовог летњиковца — и врло добро! Зацело ћу доћи, алн с четкама и палистром. Тако бих волео да снимим вашу главу!... Ту прекиде тражећи начина како би наставио да дође до оног до чега му је било стало, али кад опази да му се ваља. журити јер недостаје времена. Али госпођица Ратковска очевидно не навикнута да се ма ко њоме пптересује запита зачуђена. — Моју ? А Швирски живо нешто загушеним гласом рече: — Допустите да будем ваш одјек да и ја поновим ту реч. Госпођица Ратковска га погледа као да не разуме о чем је реч, али у тај мах је госпођа Анета позва у кола, те Швпрски једва доби времена да јој стисне руку и да рече. — До виђења! Кола се кретоше. Разапети штитови од сунца већ скрпше лице госпођице Ратковске, сликар отпрати очима кола што се удаљаваху и већ задаваше самому себи нитање: — Да ли сам се ја изразио: Био је уверен да ће госпођица Ратковска целим путем мислити о т.ом што јој је он рекао. Говорио је сам себп да се добро држао и да се добро користио њеним пнтањем. У том погледу био је задовољан собом, али му је у исто време чудно било гато то он сад не осећа ни велике радости ни великога немира, п што некако тупо осећа као да му још штогод недостаје. Учинило му се да је мало узбуђен према тако судбоносном тренутку. И замишљен се врати од капије у кућу. Госпођи Полањецкој, која је издалека мотрила на њихово растојање гореле су уши од радозпалости, али и ако јој муж у тај пар нпје био у соби не смеде прва запптати него Швирски то питање прочита само нз њених очију, те одговорп. Дело књ. 36. 8