Delo

1Ј 4 Д Е Л 0 — Свршено, госпођо. Истина не сасвнм. Није било згоде за опширнији разговор, те ми нпје дала одговора, не знам чак да ли ме је н разумела. Како Марина није опазила у њему ону живост, којом је пре тога говорио и то приписивала узнемирености, хтеде га мало утешити, али то омете Полањецки, који баш тад уђе. Стаде се и Швнрски праштатн за полазак, али пошто хтеде прво да задовољи њену радозналост, па да иде. не осврте се на то што је ту и Полањецки, рече: — Свакако ћу сутра бити у Основских, или ћу писати; надам се да ће одговор бити како треба. Врло усрдно пољуби руку госпођи и убрзо је био на путу, у-сивом диму од дувана и удубљеи у своје мисли. Као сликар, он се тако павикао да схвати све сликарске разнолике ситннце, које му пред очи излазе, те је то и сад чинио, аћи пекако узгрег, без парочитог запажања као да то чинн тек повришиом мозга. — Па шта је, болан Швиро? — говорио је сам себи. Шта се то с тобом дешава? Да се ниси побојао својнх двадесет и пет година те не смеш да прескочиш тај ров? Зар није било оно што си певао јутрос рапо. Где је твој напон? Где твоје весеље? Жениш се, разумеш ли, стара момчино? Но, најзад н то! Али је то било узалудно његово наморавање себе самога. Онај унутарњи човек оста хладан: појмио да то што му се десило треба да је срећа, али он тога ннје осећао. Стао се све вшне чудити. Пзгледа да је учинио све са својом умешношћу и вољом. Нитјебио дете, нптн плашљивац нити хистеричан да не би сам знао шта хоће. Кад једном смисли да ће нешто бити добро — онда он не мења план. Госпођица Ратковска остала је псто оно умпљато чељаде, и што га не загрева сад јаче мисао: да ће она бити давно жељено његово „женче.“ Што се иадаше, које већ прелази у стварност, пе претвори у радовање, него му негда у цубини душе оставио нешто као неки облачак? — Оно што сам ја њој зборио — мислио је — могло је бити исправно, али сухо испало. Ђаво да ме носи, ако не буде било сухо, а уз то и непотпуно. Просто на просто још нисам сигуран и не осећам да је све извршено. Ту му сликарски утисци прекидоше ток мисли. У једној оближњој нољани полегале овце, на онако у даљинн, а сунцем