Delo

ПОРОДНЦА ПОЛА1БЕЦКПХ 115 обасјане учинише му се на оном зеленом тлу као пламенови, ојајни и златом опточени. — Баш су те овце нека небеска створења. Импресионости имају мало права, али, ђаво нек их носи ја се женим, — мрмљао је Швирски. Он, се врати својим мислима. Да!... Има разних тпх мисли, које човек не би хтео да има, али има и осећаја, које не бн хтео да окрене у изразима мисли. То је било и са Швирским. Он није заволео Ратковску, и то је био готов, прост одговор < на сва пптања, која .је себи задавао. Он га је отуривао, колико је год могао. Није хтео признати да би узео ту девојку само зато што је имао јаку вољу да се женн. Трудио се да протумачи зашто да не осећа ствари, које су већ свршене, а то је бнло заваравање. Он није био заљубљен. Други су људи долазили до заљубљења само помоћу женскога, а он осећањем љубави у своме срцу хтео је доћи до жене. Други су имали божанство, па зидали за њега храм, он код готовог храма хтео је да нађе и божанство за њега. не што би осећао да му треба, него што би то тако лепо пристајало тој архитектури. II сад је познао како то да је јутрос дпсао таквом топлином, а сад остаје хладан. Његово чуђење мало помало стаде нрелазити у сету. Сад је размпшљао да би може бити учинио био много боље да је, уместо да размишља о жени, уместо да правн којекакве теорије, да је просто узео прву згоднију девојку иа коју напђе, а која би му била по срцу и души. Сад је схватио да човек воли ону у коју се заљубн и не дотерује се она никаквим напред постављеним теоријама о љубави, јер се та љубав, као и деца, добнвају од жене. Сећао се како му је још у Риму Полањецкн причао о неком младом лекару, којега је нека обична лутка отурила, те је говорио: „Знам ја каква је она, али пе могу душе своје од ње одвојитн.“ То је била љубав, снлна као смрт. Тај је волео!... Не зна се како н зашто му падоше на ум госпођица Кастели и Завиловскн? Он се сећао како је овога лнце бнло као с оног другог света, каквог га је впђао у вили Основских. II опет се иробудп у њему артнста, који је услед толпкогодншњег навикњавања улазио у човека и онда кад је човек мислно о стварима сасвим десете врсте. У тренутку му паде на ум госпођнца Ратковска, па он сам, па лнце Завиловскога и оно 8*