Delo

116 Д Е Л 0 што је представљао његов пзраз. Као нека оваплоћена халуцинација.али још нешто... нешто још стварније. Стресе се наједаред. — Чудновато — помнслп — то је трагична глава! ХП Неколико дана доцније Завиловски, на позив Полањецкога^ оде с овим у град. Млади песник није никако волео да напушта вилу Основских, али га је позивала госпођица Јелена, да присуствује отварању тестамента њенога оца. Он, Полањецки и заступнпк старога Завпловског, адвокат Конуловић оду у Јасмјењ. Кад је после два дана у писму Линети Завиловскп само излио своја осећања, а ни речи није поменуо о тестаменту, госпођа Броннчова, коју су ти изливи раније одушевљавали, сад тајно призна Анети: да је прво и прво такав начин писања заручници управо глуп; а друго да има „сргекјие сћозе Је 1оисће“ у таквом као нарочито удешавапом прећуткивању о тестаменту. Нстипа прво је писмо било из града, а друго после доласка у Јасмјењ, алп је стара тврдила да је у оба случаја ваљало да бар чекате своје надање, а ћутањем показпвао је Линети да се ничему и не нада, и тако је просто вређа. Основски је тврдио томе на сунрот: да Завиловски прећуткује своја надања просто из деликатности према Линетн, и стога дође између њих до мале препирке из које изађе то: да људи у опште имају сасвим наопаке иојмове о логици и деликатностп. — Да и о логици; можда није ваша кривица што сте такви, алп сте такви, мој Јузјо, сви ви људи! Она не остаде да се скраси ту и после два дана нађе какав било пзговор те оде у град, да се обавести о том штаје с тим тестаментом. Враћајући се сутрадан она довезе са собом госпођу Машкову коју је нашла на станици, а која је желела да се види са „том милом госпођом Анетком“, а донесе и вест да се није нашло никакво ново завештање старога Завиловскога, и да је по оном ранијем једина наследница свега огромнога имања госпођица Јелена Завиловска. Ту је вест донело и писмо Завиловскога на трећој страни, које баш тада прими Линета, а то