Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 117 је тако поразило госпођу Броничову, да јој је долазак госпође Машкове изишао из намети. Све је то било одиста веома чудно. Оне су се пазиле са Завиловским као с човеком који нема нпгде ништа. Госпођица Кастели постала је његова заручница онда кад није било ни спомена о каквим изгледима на тестамепат. То је било испрва под утицајем госпође Анете која је „подстицала жар код Кастели“ то је бпло под утицајем огромног утицаја којц су произвеле песме Завиловскога, под утицајем његове славе; због славољубља Линетиног и госпође Броничове, која се осећала задовољна толиким славољубљем, али која је искидана тим самим што је тај чувени Завиловски, који је обратио на се пажњу целога света, клекнуо пред никојом другом, већ баш пред Линетом. Било им је до гласа њенога: како је она могла да претпостави човеку с имовином човека који је има.о само оно што има Завиловски. А кад се једном тако отисло онда и у животу са људима бива што п са стварима кад их речна матица потхвати. Сад како тако, Линета постаде заручница Завиловскога, и да није било доцније овог изгледа, ннко од њих ни Линета, ни Анета ни Броничова не би му замерили што нема ничега од наслеђа. Али је таква људска природа, зато што су никле те наде, и што су оне учиниле да Завиловскн буде необично добра партија, сад кад је разагнао ветар стварности нико се није могао одупрети осећању да је обманут. Једни су се инстински једили, други, као Каповски и г-ђа Машкова (која ни сама није знала зашта) осећаху потпуно задовољство што је ствар такав обрт узела, али то осећање пије могао избећи чак ни такав пријатељ Завиловскога, као што је био Основски. У последњем писму госпођици Линети Завиловски је између осталога писаоиово: „Волео бих да сам највећи богаташ овога света, само тебе ради, али шта би ми то све било без тебе. Пскрено ти велим да више и не мислим о том, а знам да и ти, која по земљи не гамижеш, не желиш да се због тога толико једиш колико и ја сам. А ја савршено ништа тако ми љубавп моје! Кад се овако закунем, кунем се свим што ми је најсветије, и онда ми мораш веровати. Људима прете у овом свету свакојаки недостаци, али ти се ја кунем да ти пећеш ниједан осетитп. Злато моје једнно, чедо моје, госпођице моја!“ Линета показа то писмо Анети, Ратковској, а кад тетка