Delo

136 Д Е Л 0 Трајање тих појава је обично врло кратко; износи само који део секунде, а врло ретко се одржава 3—4 или внше секунада. Ну поменутп траг њихов, који се често види као светлосна бразда за по који секунад, може се одржавати и дуже, може трајати и по неколнко минута, а у поједпним случајевима и до 30 минута. Ти светлп трагови готово никада нису исте боје као што је сам тај метеор (падалица), који је пројурио тамо. По јасним и одсечним первазима њиховим они пзгледају као да су усијане цеви. Ма да се н њихова светлост гаси нагло, али ипак ностепено, дешава се, да поједина места тога трага понова засијавају и гасе се. Они траговн што се виде дуже времена већином се крнве или у онште сасвим измењају свој облик. При томе се често кидају и онда се нздвајају поједина сјајна места, налик на светлу маглину. Помоћу јаких дурбина, који имају широко видно поље, могу се видети трагови падалица по 2—3 минута, који се голим оком виде једва кроз 510 секунада (Ј. Ф. Шмит). Одређепо је да од падалица I величине и јачнх скоро 40% остављају дуготрајни траг, а већ од падалица II величине једва нешто више од 16%—17%. По томе цзгледа, да се тај видни траг јавља код највећег броја падалица, али се он слабо види због слабе му светлости. У прилог томе иде и посматрање Хумболтово, који је у току ведрих и чистих тропских ноћи код већине падалица посматрао дугачке и сјајне трагове. Боја је падалица бела код највећег броја појава, ређе је жута, а још најређе наранџаста. Само се код сјајнијих прилика те врсте на пр. код ватрених лопти (болида) виде и друге боје, а најчешћа је жива зелена боја. Ј. Ф. Шмит је открио неку сасвим особиту врсту падалица, коју он назива „маглинастим падалицама“. Те се прилике одликују посве слабом светлошћу, имају пепељасту боју, маглинасте (су, али су врло великог пречнпка. По томе аутору на 100 падалица јављају се: 62 беле боје, 15 жутих, 14 маглинастих, 6 жућкастоцрвенкастих и 3 зелене. Те маглинасте падалице могле би чинити прелаз ка оним чудноватим небесннм телима, пзмеђу комета и метеора, на које је обратио пажњу тек италијански астроном Скиапапарели. То су она маглинаста тела, често пуга великих димензнја, која се већом или мањом брзином вуку преко неба и постенено бледе, растурају се. Најлепше и најинтересантнпје ири-