Delo

ЕТЕН БРАНД ГЛАВА 113 ЈЕДНОГ НЕУСПЕЛОГ РОМАНА Ноћ се спуштала. Бартрем кречар, груб натмурен човек, гарав од ћумура, сеђаше надгледајући кречану, док се његов мали спн пграо градећи кућице од мермерних одломака, —кад, на падини испод њих, чуше неко грохотно смејање, не весело, већ истиха, готово свечано, као кад ветар тресе шумско грање. „Оче, шта је то?“ упита дечко, остављајући нгру н кријући се између очевих колена. „0, нека пијаница, можда“, одговори кречар; „неки весељак из сеоске крчме, који није смео да се довољно исмеје тамо да не би здувао кров с куће. Ено га где се тресе од смеха на подножју Грелока.“ „Алп, оче,“ рече дете, осетљивије од тупог средовечног кречара, „он се не смеје као човек који је весео. Тако ме плаши та хука!“ „Не лудуј, деране,“ викну на њ отац грубо. „Изгледа ми да од тебе никад неће бити човек; сувише личнш на мајку. Знам да те и шушањ листа препадне. Пази, ево веселе пијанице где долази.* Сад ћеш видети да није нимало страшан.“ Разговарајући тако, Бартрем и његов син надгледаху ону нсту кречану која је била сведок усамљеног н фцлософског жпвота Етена Бранда, ире него што је отншао да тражи неопростиви грех. Многе су годнне протекле од оне судбоносне ноћи, кад се идеја почела ирвп пут да развија. Кречана пак на падшш брега остала је пеоштећена и нпје се ни у чему променила, откако је он бацио своје мрачне мисли у силан жар