Delo

348 Д Е Л 0 будући и потребит снажне руке која би га водила, нзневерио је сен свога „песничког оца“ и одазвао се позиву Шнлерову. Набрзо за њим дошао је у Јену и брат му Фридрих, да се препоручи Шилеру за „Хоре“, али на несрећу угледа света међуђим у антикласичарском Рајхардову „Дајчланду“ његова рецензија на Мивепаћпапасћ од год. 1796., којомје, осим читавим тоном, дарнуо у живац Шилером поглавито уздизањем „доба његовоог првог цвета“, а знало се колико се Шилер трудио, да заборави и прегори своју тужну младост. Шилер је одговорио неколиким иапреним ксенијама, нашто онда Фридрих у једном приказу алманах са ксенијама тако испрекршта, да .је Шилер писао Гетеу, како мора „с тим младим дедаком“ коначио раскинутп. II брат Виљем био је умешан у те рецензије; то Шнлер можда није ни знао, шта више Впљем је хтео да радп на помирењу Шилера с Фридрихом, али је Шилер већ био снт Шлеглова, те им одрекне љубав. Од тог су доба браћа противни Шилеру, иако морају рачунати с њим. Овај одношај био је узроком више за стварање нове школе. У осталом то није сметало другим романтичарпма, на нр. Новалису, да дуго времена стоје сасвим под утецајем Шилеровим. Сасвим је друге врсте противништво ромаптичара наспрам просветништва. Против њега су се борили на живот и смрт. У тој су се борби, под покровитељством класичара, сасвим ујединили. Фридрих Шлегл је отворио паљбу први још у својој карактеристици Јакобиова „Волдемара“, па је одмах и обележио романтичко становиште: Просветници пе верују нп у што, што не могу руком опипати, то им је највећи грех. У карактеристнци Лесинга нашао је прилику да настави полемику. И ако се Лесинг у последњим годинама свога живота начисто одрекао Ауфклерунга, ипак га главнп просветници нису пуштали из шака, Николај и Менделсон поштовали су га као бога и списе његове држали својим јеванђељем. Требало је одбранитп дух Лесингов против мртвог слова, и показати, да ти занешењаци не разумеју свога идола, да га узалуд турају свуд међ ноге напредним идејама, кад баш значај и величина Лесингова леже у томе, што је утро пут слободном истраживању, због чега га је Хердер у некрологу и величао као „напредног књижевника“. Романтичари су овде морали пошто пото тући противнике њиховпм рођеним оружјем, иако им баш сам Лесинг није био прирастао за срце, јер ако ико а оно је Лесинг волео нада све