Delo

ДЕСЕТ ГОДПНА У МАВРИТАННЈИ 61 — Јест! потврди он шапатом и убрза ход, као да бежи од даљих питања. После неких педесет корака, стигосмо пред другу велику кућу, која се испречила, те, у правом смислу речи, затвара улицу. Кроз велике приземне прозоре чула се граја и ударање биљарских куглица; на уласку осећао се кухињски мирис, те ми није потребно питати шта је то. Стари ми рече: — Е, дакле, све као што сам тн казао! Па застаде у ходнику као да хоће да разабере нешто у оној граји, а кад се маши браве, врата се отворише и изиде висок Маврићанин, плав, питома лица, — од оних, за које се на први мах види, да су „живели у свету“. Стари нас приказа. — Ово је наш власник гостионице, Курјо Јосафатов! А ово је мој пријатељ Вако, ој-укбук из Даламарије! — Добро дошли! рече Курјо. Вечера вас чека! Пзволите! Уђосмо у трпезарију, где кроз густи дувански дим, за дугачким столом, назрех око двадесет људи. Жагор се утиша и стари ме опет приказа као и гостионичару, па ми шапну „сенци!“ Отидох до зачеља те се поклоних некоме. Беше млад, леп човек, бујне, кудрасте косе, у скерлетном златном везеном оделу мавританских великаша. Он ми даде руку рекавши: — Жолиби Камик, прион! Поклоних се другом, десно до Жолиба, такође младу, стаситу, мање раскошно одевену који ми рече, да је Пелун Камик. До њега сеђаше згодан тип мавритског тикваја, човек средовечан, висок, снажан, бркат, који устаде и пољуби се самном, па држећи ме за руку, рече: — Е, чини ми се, као да смо богзна колико заједно друговали, тако ми долазиш познат! Добро дошао! Добар си Даламарац, видим, не жабаст као овај наш стари Араб, или као онај Пух, или, најпосле, као сви остали овде! На то се неко љутито одазва: — Говориш ли ти то озбиљно, кептене? Кептен се насмеши, па настави: — Ја сам Ђаз-Ђуз, управник града Јамине!.. Долазиш ли послом каквим? — Не, него бежим од беде. Причаћу. — Е, онда си нам двоструко добро дошао! Сваки брат Левкађанин, који се међу нас од невоље склања, нека зна да је у својој кући!