Delo

64 Д Е Л 0 — Ти убијаш матер тиме! — узвикну Нроњски, и нритрча еестри. — Ах, comme vous etes commun! — презриво цикну снаха. Леон се елегантно поклони и изиђе. Разумео је да не налази из собе само, већ из свога света, али о последицама није ни мислио, толико је био раздражен и распаљен. На степеницама га сустиже кнегиња Лавинија. — Боже мој, како си био диван! Ја те обожавам! Сад ћеш имати двобој са братом те гадне Капетове. То ће се одмах рашчути. Јави ми где ће бити сусрет. Тако волим да издалека, из фијакера, присуствујем двобојнма. Немој заборавнтн! — Пзвестићу вас, тетка! — одговорн Леон. Његова су кола чекала пред капијом. Седе и наредп кочијашу да га вози у хотел. Учинило му се да му се грдан терет свално са срца, да се подмладио, оживео. У стану, после само неколико тренутака усамљености, погледа озбиљније пред собом. То што је урадио била је ужасна дрскост, која је имала врло значајне последпце. Ни мање ни впше, претило му је оно о чему је негда говорио Гжимали: остаће нндивидуа коју су избрисали из друштва, имаће судбнну бродоломнпка на усамљеном острву — или у замку холшанском. Свој је положај потпуно схватио, и све навике, појмови и осећања аристократе стресоше се од страха иред таквом сликом будућности. Почео је да слаби, да се колеба. Било је већ касно кад му лакеј пријави ујака Проњског — и наједанпут, помнслпвши само да је то изасланик који ће му саветовати да се преда, постаде наново упоран. Одлуке, коју би једанпут донео, држао би се за све време битке. Добродушни и шаљиви кнез Проњски није одмах иочео нападати, нити се упуштао у фино фразнрање. Стаде пред Леоном и, жмнркајући, рече: — Шта? Мало си више тргао на растанку с Изом? — Боже сачувај, ујаче! 0 томе не може бити ни говора. — Ех, признај, признај! Авантуре се ваљда не праве без разлога. А нарочито ти, тако деликатан... — Не један, већ сто разлога сам имао.