Delo

П Л Л В II 65 — Ниједног — да вређаш матер, која ти жели само добра. — Али, ујаче! мати ме је могла упитати да ли ја желим такав брак? Дужна је била да подели са мном мишљење о намери, а не тек о резултату. — Шта? теби се не допада та Францускиња? Додуше она није лепа, чак је мало и грбава, али има углед краљнце, и има рођака на свима дворовима* европским. То је дама од великог рода, драги мој! — Онда нека је узме какав parvenu или банкарски краљ; а мени није потребно да поправљам и крпим свој род. — Али неће шкодити да се дода један украс. Што се мрштиш? То неће бити пријатељица, већ жена. Тај младачки идеал... * — Ујаче, излишно је да довршите ту мисао. Ми се разнлазимо не само у појимању, него и у ствари! — прекиде га Леон. — Не познајем те, драги мој! — рече увређени Проњски. — Менп се чини, ујаче, да ја нисам створен да будем аристократа, као што нисам ни за наследника рода. Сувише сам слаб и за једно п за друго, и сам сам потпуно саломљен дужностима. Сносим их по навици, али их више нећу моћи подносити, јер се већ свијам нод теретом. — Не можеш се повијати. Noblesse oblige и коцка је бачена! Нећеш ваљда матер изложити понижењу, а свету дати прилике да испира уста тобом. Промисли се. Знам да ћеш нам, кад се.размислиш, дати за ираво. — Нећу, ујаче! Имао сам доста времена на размишљање: пет година. Уосталом, ја узимам на себе сву одговорност за ово што чиним. — Ти си полудео! '— прасну Проњски. — Толико, дакле, волиш неку собарицу, да због ње стављаш све на коцку? — Ујаче, собарицом је назвала мати. А у ствари, све наше госпође нису достојне да буду њене собарице. За пет последњих година ја нисам нашао ни лепше од ње... ни као што је она! — Па реци ми, напослетку, где се налази та лепотица и како се зове? Твоје одушевљење и мене помало обузима. — Госпођица Гжималанка, живи код брата на три миље од Холше, на своме имању. — Гжималина сестра; оног вашег настојника! Знам, знам. Дело, књ. 45. 5